Dijagnoza i etiketiranje

 

Do nedavno se u klasifikacijama psihičkih poremećaja, pojedini poremećaji prikazivali isključivo kategorijalno. Nabrajane su bile kategorije mentalnih poremećaja, a dijagnoze su se uspostavljale tako, što se dati pojedinac, ukoliko bizadovoljavao određene kriterijume, odnosno ako bi imao određen broj simptoma iz jedne kategorije poremećaja, svrstavan u datu kategoriju i na taj način dobijao određenu dijagnozu, pod šifrom tog poremećaja. Međutim, osnivači dijagnostičkih priručnika su, na osnovu prakse, uvideli manjkavost ovakve podele, te je stoga nedavno izašlo revidirano izdanje najpoznatijeg priručnika ove vrste, u kome je primenjen dimenzioni pristup duševnim problemima. To znači da se svaki psihološki/psihijatrijski problem meri s obzirom na intenzitet zastupljenosti ( a nev više samo preko broja simptoma), na osnovu nekolicine važnih parametara. Dakle, problem se više ne tretira na „crno-beli“ način, samo da li postoji ili ne postoji, već se uzima u obzir i domen u kom problem postoji, intenzitet njegovog ispoljavanja, kao i uticaj problema na sveukupno funkcionisanje pojedinca. Time je ostvaren značajan napredak u razumevanju svake pojedinačne osobe s problemom i značajno umanjuje proces „etiketiranja“ korisnika psihijatrijskih usluga.
Dijagnoze, etiketiranje i samoetiketiranje
Dijagnoze nisu štetne. One svakako imaju svoju svrhu. Sažimaju najčešće simptome koji čine sindrom određenog problema ili poremećaja i znatno olakšavaju međusobno sporazumevanje zdravstvenih radnika (psihijatara) i saradnika (psihologa, socijalnih radnika, specijalnih pedagoga).Međutim, one su često nedovoljne za razumevanje dinamike problema određenog pojedinca. Jedna od osnovnih štetnih strana postavljanja dijagnoze je „etiketiranje“. Iako svaka osoba koja se leči u psihijatrijskoj ustanovi ima zagarantovanu privatnost i poverljivost podataka koje je podelila s vodećim lekarom ili saradnicima te ustanove, dijagnoza predstavlja svojevrsnu etiketu, s kojim ta osoba napušta ustanovu. Ovako shvaćena etiketa, međutim, ne mora doneti štetu, ukoliko lečena osoba ne počne da sama sebe preispituje nakon napuštanja psihijatrijske ustanove. Na žalost, često biva upravo tako. Samoetiketiranje se može smatrati jednom od osnovnih štetnih strana postavljanja dijagnoze.
Samoetiketiranje i terapija
Klijenti sa kojima radim, bilo da su došli sa izveštajem psihijatra, ili pretraživali internet u cilju razumevanja sopstvenih problema, često traže da im postavim dijagnozu. Ovakvi zahtevi ometaju psihoterapijski rad iz nekoliko razloga. Prvenstveno, klijenti od mene očekuju da im ja kažem šta je njima, umesto da zajedničkim snagama otkrivamo o kakvom se problemu radi, kojeg je intenziteta, koje prirode, koji su sve uzroci nastanka, i da zajedničkim snagama iznalazimo načine prevazilaženja problema. Drugi problem korišćenja dijagnoze u terapijskom radu je već naznačen. Dijagnoza sužava mogućnost razumevanja dinamike i raznolikosti svakog pojedinačnog problema, predstavlja svojevrsno kategorisanje pojedinca, kao i poistovećenje njega sa svakim drugim nosiocem iste dijagnoze. Treći a ujedno i najopasniji, predstavlja samoetiketiranje. Klijenti traže dijagnozu, kako kažu, da bi znali šta im je. Uvek ih pitam kako bi se njihov život, zapravo, promenio kada bi dobili dijagnozu? Većina njih (iracionalno) veruje da bi u tom slučaju znali tačno šta treba da rade kako bi problem prevazišli, dok jedan deo njih dijagnozu traži kako bi se „pomirio sa sudbinom“ i zacementirao ideju da je njihov problem nerešiv. Svaki čovek koji sebi dodeli etiketu (bilo koje vrste), sebe je na neki način trajno odredio i vrednovao. Može se čak reći da je na taj način suzbio svaku želju da istražuje, da se dalje pozabavi problemom i razotkrivanjem njegovih uzroka, što predstavlja neophodnu motivaciju za otkrivanje podsvesnih ili predsvesnih sadržaja koji su u osnovi psiholoških problema.
Iako dijagnoze, dakle, u značajnoj meri olakšavaju komunikaciju između zdravstvenih ustavnova, radnika i saradnika, klijentima koji su u psihoterapijskom procesu, mogu doneti mnogo više štete nego koristi. Dijagnoza, u vidu pečata postavljenog na nečiju ličnost, može demotivisati i usporavati napredak i, gotovo po pravilu, kreće se ka teoretisanju, umesto ka otkrivanju lične istine.



Ostavite komentar