Usamljenost kao fizički bol

Šta je zapravo usamljenost?

Osećanje usamljenosti predstavlja preplavljujući, teško podnošljiv doživljaj samoće i izolovanosti. Usamljena osoba sebe doživljava izdvojeno, zapostavljeno od drugih ljudi, oseća se tužno i nesrećno. Ona se često prepušta samosažaljenju, osećaju bespomoćnosti i često sebe sagledava kao bezvrednu. Usamljenost značajno smanjuje samopoštovanje i može da pogoduje razvoju depresije.

Sa čime je ljudi najčešće porede?

Ljudi najčešće izjednačavaju usamljenost i samoću.
Samoća je stvar izbora. Pojedine osobe vole da provedu neko vreme u samoći i one se tada osećaju dobro. Za svakog čoveka je ponekad poželjno da se povremeno osami,razmisli o danu koji je prošao, usredsredi na razumevanje sebe i vlastitih potreba. Takva “komunikacija sa samim sobom” značajno doprinosi čovekovoj psihičkoj ravnoteži. Mnogi ljudi se zapravo mogu opustiti i odmoriti samo onda kada su potpuno sami.
Usamljenost je, s druge strane, neželjeno stanje, doživljaj da smo sami protiv svoje volje.  Moguće je da se to dešava kada smo zaista fizički izolovani od drugih ljudi, ali može se desiti i da smo okruženi ljudima, a da se osećamo sami. Dobro je poznato da je ponekad teže biti u vezi ili braku i nemati dobar kontakt s partnerom, nego biti sam.

U kojoj meri savremeno društvo utiče na pojavu usamljenosti?

     Činjenica je da savremeno društvo potencira individualizam. Rašireno je mišljenje da čovek treba da bude dovoljan sam sebi, da nije poželjno oslanjati se na druge. Skloni smo da teška razdoblja proživljavamo sami. Izbegavamo da tražimo pomoć od drugih, da otkrivamo svoja osećanja i na taj način gubimo mogućnost da sa ljudima oko sebe ostvarimo bliži kontakt.

Ko je sklon takvom osećanju? Kakve osobe, koje starosne grupe?

Iznenađujuće je da od usamljenosti najčešće pate adolescenti, ali i veliki procenat starih ljudi, naročito kada izgube partnera s kojim su proveli najveći deo života. S druge strane, istraživanja pokazuju da su ljudi  šezdesetih godina manje usamljeni od onih mlađeg uzrasta. Isto tako, visokoobrazovani ljudi, naročito ljudi koji obavljaju vrlo zahtevne poslove, manje su usamljeni nego ljudi ostalih zanimanja.
Žene češće izjavljuju da se osećaju usamljeno i kada su u partnerskoj vezi ili u braku, pošto njihov odnos sa partnerom ne zadovoljava  njihova očekivanja.
S druge strane, budući da su žene od ranog detinjstva usmerene na razvijanje veština komunikacije s drugim ljudima, te vešine im pomažu da budu uspešnije u uspostavljanju bliskih odnosa sa ljudima.

Brojna istraživanja pokazuju da se muškarci teže nose s osećanjem usamljenosti od žena. Kulturološko i sociološko nasleđe nametnulo im je ulogu „nesalomljivih“ bića koja ne smeju da pokazuju osećanja i koja moraju da budu uspešnija od konkurenata ako žele da budu prihvaćena i priznata. Zbog toga teže sklapaju prijateljstva i generalno imaju manje bliskih prijatelja nego žene.

Generalno gledajući, od usamljenosti najčešće pate ljudi koji su povučeni i stidljivi, kojima nedostaju  veštine snalaženja u socijalnoj sredini, koji se slabije snalaze u međuljudskoj komunikaciji.

Kakve vrste i stepeni usamljenosti postoje?

Budući da je čovek društveno biće, retko ko se nije,  bar u nekom periodu svog života, osećao usamljeno.  Usamljenost je, dakle, osećanje koje je u iskustvu svakog čoveka, jedino je intenzitet i trajanje ovog osećanja faktor koji ga čini teže podnošljivim.

Ako generalno nemamo mogućnost da kontaktiramo sa više ljudi, tada osećamo socijalnu usamljenost. Ako imamo prilike da komuniciramo sa dovoljno ljudi, ali ni sa kim nemamo bliskih odnosa, osećamo emocionalnu usamljenost.  Kao što sam već rekla, česta je situacija da ljudi imaju bezbroj kontakata s drugim ljudima, a da se i pored toga osećaju usamljeno. S druge strane, možemo biti sami, a da pored toga ne budemo usamljeni.

Jačina osećanja usamljenosti varira tokom dana i tokom nedelje, što zavisi od raznih okolnosti u kojima se ljudi nalaze. Uopšte, ljudi se češće osećaju usamljeno za vreme praznika, tokom vikenda i u toku godišnjih odmora, naročito ako žive sami.

Kako izaći iz stanja usamljenosti?

Usamljenost je pasivno stanje. Opstaje upravo zato što se nadamo da će samo proći i što ne preduzimamo ništa da bi to promenili.

Treba da smo svesni da smo mi sami  arhitekte svog ličnog sveta i više nego što mislimo da je to moguće.  Izlazak iz stanja usamljenosti je stvar odluke.

Prvi korak u borbi protiv usamljenosti je da sami sebi priznamo da smo usamljeni. To nije lako, pošto se priznavanje takvog problema često doživljava kao neka vrsta nesposobnosti, kao neuspeh. Prihvatanje da je usamljenost problem, već samo po sebi omogućuje sagledavanje prepreka da se problem prevaziđe. Postizanje otvorenosti za promene i preuzimanje odgovornosti za svoj život je osnovni preduslov da se usamljenost prevaziđe.

Imate li neke konkretne savete, koji bi mogli biti od pomoći usamljenim ljudima?

Naravno.  Treba imati na umu da postoje mnoge zanimljive, kreativne aktivnosti kojima se možemo baviti i kada smo sami, da samoću ne bismo doživljavali kao problem, naročito ako smo fizički onemogućeni da direktno komuniciramo s drugim ljudima. U suprotnom, vredelo  bi uložiti truda u to da budemo otvoreniji za nova poznanstva, da se ohrabrimo da prilazimo drugim ljudima, da im pokažemo da nas oni zanimaju.

Činjenica je da nismo usamljeni u osećanju usamljenosti. 15% – 20% ljudi oko nas se oseća usamljeno svakog trenutka. Postati nekome potreban oproban je lek protiv usamljenosti. Vredi da se potrudimo da postanemo dobri slušaoci, da bolje razumemo druge ljude i da im pružimo podršku. Bliske prijatelje možemo da najlakše steknemo kroz međusobno pomaganje.

Ako smo doživeli brojna razočarenja u prošlosti, dobro bi bilo da se zapitamo da li su naša očekivanja u odnosu na osobe koje su nas razočarale bila realna ili su su ipak bila previsoka. Niko nije nepogrešiv, niti savršen. Potrebno je ljudima pružiti novu šansu. Naučiti praštati, kako drugima, tako i sebi, vežbati tolerantnciju i strpljenje. Za izgradnju bliskih prijateljstava potrebno je dosta vremena i truda, koji se ipak uvek isplati.

Kako je prevazići u vezi ili braku?

Društvo u kojem živimo nameće nam ideju da će nam brak rešiti sve  probleme, naročito problem usamljenosti.Ipak, neke osobe se u bračnoj zajednici konstano osećaju usamljeno.  Razlozi zbog kojih se određena osoba tako oseća određuju i način kako možemo da joj pomognemo da se tog osećanja oslobodi. Ako bračni partner nije fizički odsutan, razlog osećanju usamljenosti može biti nedostatak bliskosti između partnera. Potreba za bliskošću, međutim, kod pojedinaca može da značajno varira. Neke osobe imaju potrebu da budu neprestano fizički uz svog partnera, što drugi partner može da doživi kao ¨gušenje¨. Neki ljudi, naime, iako su u srećnim i skladnim bračnim relacijama, ponekad imaju potrebu za samoćom i osećaju se ugroženo ako bračni partner nema razumevanja za to.

Važno je o svemu otvoreno pričati sa partnerom i pronaći načine kako promeniti okolnosti koje doprinose osećanju usamljenosti. Ponekad pojedinac jednostavno nije u stanju da zadovolji sve emocionalne potrebe svog partnera, čak i kada nije u pitanju manjak ljubavi. U tom slučaju dobro bi bilo napraviti neki kompromis, na primer, stvoriti oko sebe mrežu prijatelja i s njima deliti svoje svakodnevne probleme, dodatno se angažovati u nekim aktivnostima koje donose zadovoljstvo itd.  U krajnjem slučaju, nije na odmet ni posetiti bračnog savetnika koji  može značajno doprineti kvalitetu međusobnih odnosa partnera.

Zašto se dešava da se i u najdinamičnijem poslu, u gomili najrazličitijih ljudi, ipak ponekad osećamo usamljeno?

Nažalost, sve je više ljudi koji se osećaju usamljeno i onda kada nisu sami, kada su okruženi drugima koji im   zapravo emocionalno nisu važni.  Prezaposleni, natovareni brigama i stresovima, savremeni tzv. »poslovni« ljudi nemaju vremena ni za rodbinu, ni za prijatelje. Otuđenost od ljudi postaje postepeno njihov stil života.

Problem o kojem govorimo postao je sve učestaliji problem savremnog čoveka.

Kako osobu koja odbija pomoć, privoleti da prevlada taj osećaj?

Dešava se da ljudi uporno odbijaju da priznaju i sebi i drugima da se osećaju usamljeno i skloni su da stvaraju lažnu sliku o sebi, prikazujući se kao neko ko je prepun obaveza, ko nema vremena za druge ljude.  Dešava se da su usamljene osobe vrlo posvećene svojoj profesiji i da grade svoje socijalne odnose isključivo kroz posao, vešto krijući usamljenost i od sebe i od drugih. Jedino što im možemo ponuditi je naše prijateljstvo, pozvati ih na druženje, pomoći im da izađu iz svog uhodanog, začaranog kruga, u koji su upali.

Kako savremeni život, tehnološka dostignuća i slično, utiču na pojavu usamljenosti?

Sve je više ljudi, naročito dece, koja su sklona da veći deo dana provedu pred TV-om ili za kompjuterom, bez neposrednih kontakta s drugim ljudima. Takvo ponašanje može da vodi u potpuno otuđenje, povlačenje od ljudi, u socijalnu izolaciju.
Međutim, savremene net-studije naglašavaju postojanje tzv. Internet paradoksa. Naime, dok su neke od prvih studija o uticaju Interneta na otuđenost ljudi isticale da učestalo korišćenje Interneta korelira sa usamljenošću i depresijom, neka novija istraživanja pokazuju značaj  faktora kao što je snalaženje na Internetu, odnosno ovladavanje tehnologijom i mogućnostima Interneta, koji čak povoljno utiču na prevazilaženje usamljenosti. Prosečan korisnik Interneta vremenom zapravo sagledava njegove bezbrojne nove mogućnosti, Internet mu donosi uzbuđenje, doživljaj povezanosti sa celim svetom, ponekad i nova, realna prijateljstva. Ako su ljudi geografski međusobno udaljeni, fizički izolovani od drugih ljudi, Internet im može poslužiti kao sredstvo komunikacije sa drugima. Mnogi ljudi ciljano odlaze na Internet da bi bili u kontaktu sa onima koji su im dragi. Oživljavaju stara poznanstva, uspostavljaju nova, pronalaze ljude sa kojima se posle druže i u realnom životu. Preko Interneta se međusobno lakše nalaze ljudi sličnih interesovanja i stavova o životu, što je značajan faktor za uspostavljanje prijateljskih odnosa, pa i ljubavnih veza. Sem toga, u svetu  postoje i razne vrste takozvanih “grupa podrške” usamljenim ljudima.   Postoje i određene vrste psihološke pomoći usamljenim ljudima, a u poslednje vreme se i psihoterapijske usluge vrše preko Interneta.

 Da li usamljenost može da naškodi?

Sve su brojnije studije koje pokazuju da socijalni kontekst značajno utiče na naše psihofizičko zdravlje. Drugim rečima, kada naša potreba za bliskošću s drugim ljudima, ili bar sa jednom osobom, nije zadovoljena, trpi ceo naš organizam. Ako takvo stanje potraje, ono može ozbiljno ugroziti naše zdravlje. Usamljeni ljudi imaju slabiji imunitet, češće imaju kardiološke probleme, ponekad izraženo pate od nesanice. Usamljena osoba ponekad razvija i strah od ljudi. Što se više oseća usamljenom, sve je nepoverljivija prema drugima i teže ostvaruje nove kontakte. Iako u suštini želi da se poveže sa drugim ljudima, ona pretpostavlja da će biti odbačena i zato stvara samozaštitno ponašanje, povlači se u sebe.

U  skorije vreme vršeni su zanimljivi laboratorijski eksperimenti čiji rezultati ukazuju na izuzetan značaj čovekove potrebe za kontaktom, odnosno za bliskošću s drugim ljudima, naglašavajući fiziološke korene ove potrebe. Kooperacija sa ljudima, na primer, aktivira zone nagrade u mozgu – čak u značajnijoj meri nego što ih aktivira zadovoljenje gladi. S druge strane, kada doživimo socijalno odbijanje, ili prekid emocionalne veze, aktiviraju se iste oblasti mozga koje su aktivne i pri doživljaju fizičkog bola.

Da li iz usamljenosti išta dobro može da se izrodi?

Dešava se da ljudima »dojadi« ovakvo stanje i da pokrenu sve svoje dinamizme da bi prevazišli ovaj osećaj. Angažuju se u raznim aktivnostima koje inače ne bi preduzimali, što može da rezultira porastom kvaliteta života na nivo značajno viši od prethodnog. Neki uspevaju da pretoče svoju tugu u kreativno stvaranje ili da značajno uznapreduju u svojoj karijeri. S razlogom se kaže: »Nije veliki onaj koji nikad ne padne, već onaj koji ume da ustane!«

Na pitanja novinarke Večernjih novosti, Suzane Bjelić, odgovarala Milota Dubovska Poslon, psihoterapeut, specijalista medicinske psihologije.

 

 

 

 



Ostavite komentar