Frojdov san o Irminoj injekciji ostao je nerešena zagonetka do danas. I sam Frojd ne samo da nije pronikao u smisao svog sna (ako izuzmemo obavezno ispunjenje želje ili bar težnju da se ona ispuni) već je i priznao da se parcijalna objašnjenja njegovih delova medjusobno ne uklapaju-„Doduše, primećujem da se ova objašnjenja koja se slažu u tome da me oslobode odgovornosti medju sobom uopšte ne slažu, da čak jedna drugu isključuju“ (Frojd, 1979). Vidimo da  Frojdova neuklopiva objašnjenja ipak konvergiraju ka jednoj zajedničkoj perspektivi idući dobro uhodanim stazama ispunjenja želje. Želje upravljene ka oslobadjanju od odgovornosti. Frojd je svoj san objasnio željom da nije on taj koji je kriv za Irminu bolest.

Prilikom čitanja sna nije mi bilo lako da totalitet njegovog sadržaja povežem isključivo i jedino sa ispunjenjem želje. Činjenica je da se mnogo toga opire ovakvoj redukciji, i da je i sam Frojd to istakao. Još važnije, ostaje fragmentarnost objašnjenja koja do danas nije prevazidjena. Izgleda mi, kao i Frojdu, da ispunjenje želje nije dovoljno da poveže i ucelovi bogatu mnogostranost ovog sna, a celina je nešto o čemu moramo voditi računa. Celina serije ili elemenata pojedinačnih snova. Ovde nemamo seriju, ali imamo jedan bogat i obiman san, Frojdu veoma važan. Zato i nama mora biti bitno, bitnije od „sektaškog“ držanja teorije, da dosegnemo celinu onoliko koliko smo to u mogućnosti. Istina, ja ću se poslužiti Jungovom teorijom u odredjenoj meri-zato sam u naslov poglavlja uneo analitičku psihologiju, ali samo u smislu pozajmljivanja figure anime. Anime kao sadržaoca kreativnosti, plodnosti. U ovom slučaju plodnosti naučnog rada, i to Frojdovog rada. Reč je dakle o Frojdovoj animi projektovanoj na Irmu. Irmino stanje, po mom mišljenju, simboličan je prikaz Frojdovog stvaralaštva, naučno-istraživačkog puta za koji je Frojd naravno jedini odgovoran. Na tom svom putu Frojd je mnogo toga prevideo, kao što se i u snu brine da je zanemario neke aspekte Irminog zdravlja. Tačnije prevideće uzevši u obzir godinu u kojoj je Frojd ovaj san sanjao, i u tom smislu ovo je san upozorenja na jednostranost  koja će Frojda u godinama koje dolaze mnogo koštati. U skidanju odgovornosti za počinjene greške spašava se i lekarsko-mentorski autoritet. Isti onaj autoritet koji je Frojd i u realnom životu, uz svoju teoriju uvek stavljao na prvo mesto, što je i dovelo do njegovog razlaza sa Jungom, izmedju ostalog. Sluteći snagu poruke nesvesnog ovaj san je Frojdu bio veoma važan (Frojd je imao snažnu intuiciju) iako je značenje koje ističem njemu svesno bilo nedostupno. Drugačije  nije ni moglo biti s obzirom da Jungovu teoriju nije priznavao a u vreme sna ni poznavao budući da je tada još nije bilo. Ali da je to bio slučaj, da je Frojd pre Junga došao do koncepta anime, ili ga bar naknadno prihvatio, iz svog sna izvukao bi daleko veću dobit nego što realno jeste, i to planiram da demonstriram ovom analizom. Čak i bez koncepta anime ubrao bi Frojd bogate plodove da je samo konsekventnije sledio logiku svoga sna, bez predrasuda. Svoja otkrića možda ne bi nazvao dejstvom anime, ali bi pronikao u samo svesno/nesvesno delovanje bez obzira kako ga krstili. Ovim ne želim da poništim Frojdovo tumačenje-njegova briga za Irmu svakako je postojala, kao i njegova želja da krivicu skine sa sebe. Samo ističem da pored ovakvog tumačenja postoji bar još jedan dublji nivo koji se tiče samog Frojda, njegovog naučnog rada i jednostranosti u koju je taj njegov rad zapao. Tačnije u koju je tada imao potencijal da zapadne shodno osobinama svoje autoritarne ličnosti, na šta je ovim snom blagovremeno upozoren još 1895-e. Jednostranosti koju je trebalo korigovati da bi se stvaralački potencijali oslobodili stega isključive tiranije teorije i njenog autoritarnog karaktera. Da je Frojd ovo shvatio možda bi put psihoanalize bio drugačiji, Frojd bi dosegao još veće dubine (mada je nesporno zahvatio duboko), i „Irma“ bi „ozdravila“ pa ne bi ni bilo potrebe razmišljati o tome ko je „kriv“.

Ovakav pristup snu o Irminoj injekciji nesumnjivo će biti odbačen kao jeres od strane psihoanalitičkog establišmenta, možda čak i kao prazna improvizacija, ali pogledajmo argumente i njihove medjusobne logičke odnose u službi nadredjenog totaliteta celine koju nikada ne smemo zaboraviti. U ovoj nepristrasnoj odanosti celini moramo biti svesni da nas nijedna teorija ne može do kraja pratiti, pa tako ni Jungova koja nam u startu  pozajmljuje svoj koncept anime, ali nema daljeg uticaja na logičke odnose delova „slagalice“ sna o Irmi. Argumenti i asocijacije koje je dao sam Frojd naprosto mogu ili ne mogu biti povezani jedni sa drugima. Izgleda da ovakve povezanosti u Frojdovom tumačenju sopstvenog sna nema u dovoljnoj meri. Ako nam podje za rukom da parcijalne delove sna logički povežemo, tačnije proniknemo u njihovu već postojeću povezanost čime i Frojdove asocijacije više neće biti medjusobno isključujuće, prestaje da bude važno koja nam je teorija u tome pomogla jer načelno nijedna teorija sama po sebi nema moć da ovo učini. To može samo čovek, posednik teorije ali i mnogih osvešćenih „poseda“ koji ne pripadaju toj teoriji. Ako pak to nismo u stanju, opet je manje bitno koja je teorija zakazala, ili simbolično rečeno čija se „Irma razbolela“, i ko je tome kriv. Ali ne odbacimo ni greške iz kojih možemo i treba da učimo. Zato je svaka kritika dobrodošla, pa i kritika ovog rada. Dobronamernost u bavljenju naukom nameće važnost rezultata a ne strogo ogradjenih polazišta samih po sebi. Ironija je da je ovako jednostavnu činjenicu mnogima teško da shvate.

Zato ću paralelno raditi na analizi sna i Frojdovih asocijacija i pokušati da utvrdim njihovu povezanost. Povezanost delova sna, povezanost Frojdovih asocijacija jednih sa drugima, i ukupna povezanost sna i asocijacija koja ima praktičan smisao. Smisao koji ne odudara ni od analizirane gradje ni od realnog života. Samo rešenje koje se uklapa u sve navedene odnose može računati na tačnost otkrivanja namere sna.

Ovde doista nalazimo jednu specifičnu povezanost i delova sna, i asocijacija, i sna i asocijacija medjusobno, samo što Frojd usled teorijske predrasude kojom je unapred fiksirao predmet potrage, nije ni san ni svoje asocijacije najpravilnije razumeo iako je i jedno i drugo sam produkovao. Zato ću ovom analizom, nadam se, dokazati i značaj decentriranja od sopstvenog teorijskog okvira. Priča o animi na račun koje bi se i meni potencijalno moglo prigovoriti apriorno teorijsko odredjenje cilja analize, planiram da demantujem višestrukom odredjenošću ovog simbola čiji konkretni aspekt nisam mogao znati unapred, sve dok mi tok i unutrašnja sukcesija Frojdovih asocijacija nije na to ukazala. Sam pomen anime naravno situira ovaj rad u jungijansku paradigmu. Medjutim, ta paradigma je došla naknadno, tek pošto je logička nit okupila Frojdove asocijacije na jedno mesto i povezala ih sa tekstom sna. Pažljivi čitalac će lako uvideti nepostojanje tendenciozne potrage za arhetipskim i poštapanja jungovskim pojmovima. Da sam za ovim lakim rešenjem i sam posegao, nekoherentnost mojih razmatranja bila bi očita poput Frojdove, i tu mi analitička psihologija ne bi bila od velike pomoći kao što ni sama psihoanaliza nije mogla popuniti „prazna mesta“ u Frojdovom tumačenju.

Teorija je dakle oslonac a ne neprikosnoveni gospodar. Na primer, kada na samom početku sna uočimo da Frojd Irmi odgovara na njeno pismo, i pretpostavimo da ceo san zapravo predstavlja njegov odgovor Irmi, mi to nismo zaključili podstaknuti bilo kojom teorijom. Pretpostavka da se nešto u Frojdu („Irma“) obraća njegovom svesnom egu, i da ego koji želi da umiri savest odgovara tom nečemu, ukazuje na dijalog svesnog i nesvesnog. Istina Jung ukazuje da ovaj dijalog mora postojati, ali nije li ovo i samo po sebi logično? Zar bi bilo logičnije pomisliti da pod normalnim okolnostima dva pola psihe žive u stanju disocijacije bez ikakvog kontakta i smisla tog kontakta?

Put njihovog medjusobnog i redovnog kontakta jesu snovi. Snovi kao „pisma“ na koja se odgovara. Ili ne, zavisi od stepena komunikacije. Odgovor može uvažavati dobijeno „pismo“, i postupiti u skladu sa njim. Isto tako može negirati njegov značaj ili ga negirati uopšte, praveći se da nikada nije stiglo, zgužvati ga i baciti; „pismo“ se može i ne dobiti usled haosa „poštanskih“ tokova. Ukoliko je primalac psihotičan može prevideti da je reč o pismu, već sadržaj pisma živeti kao aktuelno dogadjajuću realnost.

O kojoj od ovih varijanti je reč kada je u pitanju san o Irmi?

Sam san nam kaže da je Frojd pismo dobio, i da na njega Irmi odgovara, tako što je odvede na stranu.

Kakav je njegov odgovor?

On Irmu ubedjuje da nije u pravu. Svoj odgovor pretpostavlja njenom pismu.

U realnosti postoji mogućnost da je Frojd pogrešio. Da li i u unutrašnjem Frojdovom svetu možemo govoriti o analognim greškama? Da li i u unutrašnjem svetu psihe neko ili nešto „oboleva“ usled nepravilnog tretiranja, pa stoga piše „pismo“ ne bi li skrenulo pažnju na sebe, da bi se nešto preduzelo?

Ovo vidim kao osnovni motiv sna kroz čiji ceo tok Frojd odgovara na pismo koje je dobio od Irme. Videćemo na koje sve načine on to čini i kakve ga  dileme na tom putu prate, kao i načine na koje se sa tim dilemama nosi.

Izložiću najpre tekst sna onako kako ga je izneo Frojd u svom „Tumačenju snova“, a koji je sanjao u noći izmedju 23. i 24. jula 1895. godine:

       „Velika dvorana-mnogobrojni gosti koje primamo. Medju njima Irma koju odmah odvodim u stranu da bih joj u neku ruku odgovorio na njeno pismo, da bih joj prebacio što još uvek ne prihvata „rešenje“. Kažem joj: Ako još imaš bolove, onda je to zaista samo tvoja krivica. Ona odgovara: Kad bi ti znao kakve bolove sada imam u vratu, stomaku i u telu, gušim se. Ja se uplašim i pogledam je. Ona izgleda bleda i podbula; pomislih da sam najzad ovde ipak prevideo nešto sasvim organsko. Povedem je ka prozoru i pogledam joj u gušu. Pri tom ona pokaza malo odupiranja kao što to rade žene sa veštačkim zubima. Pomislih da joj to ipak nije potrebno. Usta se zatim lepo otvaraju i ja s desne strane nalazim veliku mrlju, i na drugom mestu na neobičnim nabranim tvorevinama koje su očigledno radjene prema nosnim školjkama primetim belosive kraste na većoj površini. Brzo pozovem Doktora M koji izvrši ponovni pregled i potvrdi… Dr.M. izgleda sasvim drukčije nego obično; vrlo je bled, hramlje, nema dlaka na bradi… Moj prijatelj Oto sad isto tako stoji pored nje, a prijatelj Leopold perkutuje je preko steznika i kaže: Ona s donje leve strane ima neki potmuo ton, pokazuje takodje na jedan infiltrirani deo kože na levom ramenu ( što i ja, kao on, uprkos haljini osećam)… M. kaže: Nema sumnje, to je infekcija, ali ne mari ništa; pridružiće se i dizenterija i otrov će se izlučiti… Mi takodje neposredno znamo odakle ova infekcija dolazi. Prijatelj Oto dao joj je nedavno, kad se loše osećala, injekciju sa jednim propilpreparatom. Propilen… Propionska kiselina… Trimetilamin (čiju formulu vidim pred sobom odštampanu krupnim slovima)… Takve se injekcije ne daju ovako lakomisleno… Verovatno i špric nije bio čist.“ (1979)

 

 

Na početku sna uočavamo motiv prebacivanja zbog neposlušnosti (Frojd prebacuje Irmi što još uvek nije prihvatila njegovo rešenje) i brige da se nešto previdelo (Frojdova briga da je kod Irme prevideo nešto organsko).

Možda će analogija na prvi pogled izgledati suviše daleka, ali Frojdovo realno profesionalno funkcionisanje često je u sebi sadržalo zahteve za poslušnost koji su se odnosili kako na njegove pacijente tako i na članove porodice i učenike. Naravno da osoba koja ovako funkcioniše, pa makar se radilo i o samom Frojdu, mnogo toga previdja. Ono što je Frojd grubo previdjao, a to je činjenica da ljude iz svoje okoline ne može tretirati kao sebi podredjene, drugim rečima bolesne koji treba da se podrede njegovom nespornom autoritetu, u realnom životu činio je verovatno nesvesno. U snu se pak ova tendencija javlja kao poznata. Lik Irme sintetiše obe vrste odnosa-prebacivanje i previdjanje.

Frojdove asocijacije na Irmu obuhvataju još nekoliko  likova iz realnosti, medju kojima je Frojdova žena. U fusnoti Frojd dodaje: „Moram priznati da sa Irmom i svojom ženom u ovom snu ne postupam baš veoma ljubazno; ali neka bude za moje opravdanje primećeno da i jednu i drugu merim idealom jedne čestite, poslušne pacijentkinje.“ (1979). U samom tekstu navodi „Ja, naime, Irmu smatram glupom što ne prihvata moje rešenje“ (1979).

Istovremeno sa prebacivanjem, Frojd se jednim delom nada da su Irmini bolovi organski uslovljeni jer u tom slučaju on ne bi bio odgovoran, odnosno u obavezi da je leči. Osim činjenice da organske smetnje i oboljenja često nastaju kao zamenske tvorevine „odbeglim“ psihičkim smetnjama (pa se tako i san može poslužiti ovakvom zamenom), ne treba zaboraviti Frojdov biološki determinizam i teoriju seksualnosti. Dakle determinizam nečega u krajnjoj liniji organskog. Kasnije ćemo videti da Frojd ističe kako su Irma i njena prijateljica na koju asocira u vezi sa Irmom, mlade udovice. Seksualni determinizam psihoanalize navodi asocijacije na svoj kurs. Sve dok se smetnje mogu objasniti ovim putem Frojd nema potrebe da razmišlja o tome kako je stvarno „Irmi“. On jednostavno nije u obavezi dalje da istražuje. Iz ovog razloga nisu detaljnije razradjivane sve one oblasti koje su mogle ugroziti Frojdove teorijske postavke. Iz istog razloga tu slobodu Frojd nije dopuštao ni svojim učenicima. Njegov odnos prema živim i bliskim objektima spoljnjeg sveta bio je refleksija onog unutrašnjeg, odnosa prema svojoj animi, u ovom snu reprezentovane likom Irme. Reč je, možemo slobodno reći, o jednom veštačkom, isforsiranom odnosu.

Kakav je Frojdov odnos prema Irmi takav je i njen prema Frojdu: „Pri tom ona pokaza malo odupiranja kao što to rade žene sa veštačkim zubima.“

Veštačko je nešto što nije autentično, prirodno. Veštački zubi prepokrivaju nedostatak onih pravih. Oni su njihova funkcionalna zamena. Isto je i sa medjuljudskim odnosima.  Medjutim, Frojd ispravno zaključuje da Irmi to nije potrebno i u tom trenutku ima šta i da vidi-u kakvom se stanju Irma zaista nalazi (kada Irma otvori usta i on pogleda u njenu unutrašnjost). Na žalost, Frojd ne preuzima odgovornost. Zato u realnosti nikada i nije uvideo ono što je uspeo u snu-da nema potrebe odupirati se suočavanju sa samim sobom(odupirati se „pregledu“)  kao što to čine ljudi sa „veštačkim zubima“. To je grupacija ljudi koja prednjači u napadima na analize snova kakvu nudim u ovom radu. Ipak,  bez ovog suočavanja nemoguće je sagledati pravo stanje stvari, videti uh u jasnom „svetlu“ (Frojd vodi Irmu ka prozoru=izvor svetla da bi joj pogledao gušu=“unutrašnjost“, unutrašnji život; takodje prirodan spoj glave i tela, tj. razuma i nagona).

U kakvom je stanju Irma? Frojd pregledom „kraj prozora“ utvrdjuje belu mrlju koja podseća na difteriju i kraste na nosnim školjkama. Njegove asocijacije formiraju asocijativni krug sastavljen od sledećih osoba:

1. Irmina prijateljica koju Frojd najpre karakteriše kao veoma uzdržljivu i dovoljno snažnu da svoje teškoće savlada sama, bez tudje pomoći. Ovom podskupu pridružuje i svoju ženu pa tako imamo niz Irma-Irmina prijateljica-Frojdova žena čiji je zajednički imenitelj otpor lečenju zbog čega ih Frojd ne bi voleo kao svoje pacijente. U nastavku teksta Frojd ističe da bi Irminu prijateljicu ipak pre odabrao za pacijentkinju nego Irmu jer „bi bila pametnija, ona bi pre popustila“(Frojd, 1979). Dakle prihvatila Frojdov autoritet. Ovo je u vezi sa rečenicom koju sam citirao ranije, u kojoj Frojd Irmu smatra glupom jer ne prihvata njegov predlog. Na primeru osoba koje ću dalje navoditi videćemo kako prolaze oni koji su prihvatali Frojdove „predloge“.
2. Matilda- Frojdova najstarija ćerka koja je preležala difteriju, i Matilda-Frojdova pacijentkinja koja ga „podseća na jedan žalostan lekarski doživljaj“ i kojoj je primenom sulfonala (tada smatranog bezopasnim) izazvao tešku intoksikaciju (1979). Ovde mi naravno nije cilj blaćenje Frojdovog rada. Greške se svakome dešavaju, po pravilu najboljima, i Frojd nije izuzetak od ovog pravila. Moj cilj je da naglasim, za slučaj da do sada nije postalo jasno, da mislim na Frojdovu „intoksikaciju“ svojom sopstvenom jednostranošću. Asocijacije koje Frojd navodi vezano za druge ljude odnose se ustvari na njega samog, i nesvesno koristi ove dogadjaje iz Frojdove prakse kao simboličku zamenu za ono što je on činio sebi. Jer preterana upotreba nečeg nedovoljno proverenog izaziva štetne posledice i u slučaju sulfonala, kao i u slučaju teorije ili kakve druge jednostranosti. Uostalom priroda simbola i jeste višeznačnost, za razliku od znaka koji ima samo jedno značenje. Intoksikacija kao znak znači samo ono o čemu Frojd manifestno govori. Intoksikacija kao simbol prevazilazi okvire trovanja sulfonalom, i izdiže se dalje, uključujući i „trovanje“ teorijom, jednostranim stavovima… Zato je sledeći član asocijativnog „polja“ sam Frojd.
3. Frojd – Još jedna Frojdova pacijentkinja – Frojdov prijatelj „Kraste na nosnim školjkama upozoravaju na brigu o mom sopstvenom zdravlju. Tada sam često upotrebljavao kokain da bih suzbio dosadna oticanja nosa, i pre nekoliko dana čuo sam da je jedna od mojih pacijentkinja koja je radila isto kao i ja zaradila prostranu nekrozu nosne sluzokože“(1979). Dakle asocijativni niz se nastavlja na još jednu pacijentkinju koja je sledeći Frojdov primer napravila sebi ozbiljnu štetu. Upotreba kokaina takodje pravi vezu izmedju Frojda i jednog njegovog prijatelja koji je zloupotrebom ovog sredstva „ubrzao svoju propast“(1979).

Vidimo da su sva tri aktera pričinila sebi štetu pogrešnom i preteranom upotrebom nekog nedovoljno proverenog sredstva. Tako „kokain“ simbolizuje isto što i „sulfonal“, dodajući preteranom i neproverenom još i komponentu zavisnosti. Kojoj god teorijskoj orijentaciji pripadali, ne možemo da ne uočimo kako se preteranost, nedovoljna proverenost i zavisnost takodje odnose i na Frojdov odnos prema sopstvenoj teoriji.

Ako sada rezimiramo Frojdovu celokupnu asocijativnu galeriju likova podstaknutu Irminim simptomima u snu, lako uočavamo dva osnovna motiva:

2. Motiv bolesti/štete (Frojdova ćerka Matilda) što je u vezi sa bolešću/štetom usled pogrešnog pristupa (Matilda pacijentkinja kojima se pridružuju još jedna Frojdova pacijentkinja, Frojdov prijatelj i sam Frojd, dakle ličnosti navedene pod 2. i 3.). Svima njima zajednička je sličnost Frojdu u realnosti u smislu postupaka ili pak podložnost njegovom autoritetu usled čega su pretrpeli štetu. Ovo se paradoksalno odnosi i na Frojda koji je „robovao“ samom sebi. San uostalom i govori o njemu. Jedan od dokaza jeste njegov odnos prema Jungu i drugim učenicima koji su se usudili da mu se suprotstave i zbog toga bili doživljeni kao neprijatelji.
3. Motiv otpora lečenju, dakle motiv suprotan prethodnom, kom pripadaju ličnosti navedene pod 1. Tačnije, reč je o ličnostima koje Frojd ne vidi rado kao svoje pacijente iako za Irminu prijateljicu ističe da je nešto bolja za tu svrhu od same Irme. Jasno, sama Irma predstavlja centralnu ličnost budući da u sebi sažima sve prethodne tendencije, pa se stoga u snu i javlja manifestno. Jer Irma je i bila Frojdova pacijentkinja i nije- bila je lečena, podvrgnuta Frojdovom autoritetu koji nije uspeo da ostvari uspeh, ostajući pri tom nerazjašnjen uzrok tog neuspeha. Iz onoga što znamo o Frojdu poznato nam je da on do kraja života nije shvatio prave razloge svog razlaza sa Jungom, svojim najboljim učenikom i planiranim naslednikom, niti je ozbiljnije revidirao svoju teoriju u skladu sa činjenicama koje su mu se nametale pred kraj života, kao što je na primer pitanje nasledja i nivo arhajskog, odnosno arhetipskog. U ovome mu svakako nisu bile od pomoći „horde“ poslušnika koje su u njegovoj figuri videle nespornog vodju, u svemu uvek u pravu.

Možda nekome ove paralele mogu izgledati suviše udaljene, ali je teško osporiti poklapanja i smisaone veze Frojdovog odnosa prema Irmi, ličnostima koje pominje u svojim asocijacijama i njegovog realnog odnosa prema samom sebi, sopstvenoj teoriji i ljudima koji su bili kategorisani na pristalice i otpadnike. Zbog toga nerazrešenost ovog Frojdovog sna i jeste provokativna, i on nije bez razloga osetio, shodno svojoj snažnoj intuiciji, njegov ogroman značaj. Moja hipoteza je da je ovaj san presudno skicirao ono što će se Frojdu dešavati u nastavku njegovog profesionalnog života time što ga je upozorio na stranputice njegovog funkcionisanja. Frojd je „pismo“ dobio.       Ove stranputice biće direktni uzročnici onoga što će se dalje dešavati u Frojdovom životu, vezano za njegovu teoriju kojoj je pridavao status „religije“. I upravo koliko je u privatnom životu bio ateista toliko je prema svojoj teoriji gajio fanatičnu veru. Hipotezu da Frojdov san presudno govori o njemu samom, i da se kao takav mora tumačiti na nivou subjekta, nastaviću da dokazujem razmatranjem ostalih ličnosti koje se u njemu javljaju, a koje tumačim kao aspekte Frojdove ličnosti.

 

Na scenu sna zatim stupaju kolege koje Irmu takodje pregledaju: Doktor M., Leopold i Oto.

Doktor M. je u snu potvrdio Frojdov nalaz. Ovo bismo mogli tumačiti u Frojdovom ključu, kao želju da njegova opservacija bude potvrdjena od strane Dr.M s obzirom na ulogu koju taj čovek ima u realnosti: „Još iste večeri napisao sam Irminu istoriju bolesti da bih je predao, kao da se pravdam doktoru M., jednom zajedničkom prijatelju koji je u ono vreme vodio glavnu reč u našem krugu“(1979). Dr.M ima dakle poziciju autoriteta a ne Frojd, i uz to je i zajednički prijatelj sa Irmom. Prebacimo li ovu konstataciju na unutrašnji plan, uvidjamo da Frojdov put ka animi-unutrašnjoj Irmi može biti „premošćen zajedničkim prijateljem“ koji je viši autoritet u odnosu na Frojda. Zaključak-Frojd se u svom realnom funkcionisanju mora decentrirati od pozicije apsolutnog autoriteta da bi kao ličnost mogao dalje da napreduje. Znamo da Frojd ovo nažalost nije učinio, iako mu je u snu stalo do mišljenja doktora M. Umesto toga doktor M. je taj koji mora biti degradiran. „…doktor M. je vrlo bled, hramlje, nema dlaka na bradi“, dakle „golobrad“ i još bolestan. Doktor M. iz sna liči na Frojdovog brata koji živi u inostranstvu, i koji takodje hramlje usled artritičkog oboljenja u kuku. Ono što ih još povezuje, izuzev fizičke sličnosti, jeste neraspoloženje koje obojica izazivaju u Frojdu u realnosti: „Obojica su odbila jedan moj predlog koji sam im nedavno dao“(1979). Ovo je po mom mišljenju razlog „obogaljene“ pojave doktora M. u Frojdovom snu. Da bi njegov autoritet ostao sačuvan ovaj drugi, od njega viši autoritet, i to još onaj koji mu se protivi, mora se „razboleti“, pa ako je u snu i dalje lekar, a ono bar mora izgledati kao pacijent. Još jedan razlog (koji se nadovezuje na prethodni) njegovog lošeg izgleda u snu jeste neiskorišćenost potencijala koji reprezentuje. Dr.M u Frojdu „tavori“, ne razvija se. On biva konsultovan, ali njegova uloga se zasniva samo na tome da potvrdi ono što vidi Frojdov ego (Brzo pozovem Doktora M koji izvrši ponovni pregled i potvrdi…), ili da bude ismejan što ćemo videti kasnije kroz Frojdove asocijacije. S obzirom na ovakav status nimalo ne čudi njegovo bledilo, otežano kretanje i golobradost, shvaćeni naravno metaforično iako i u realnosti on izaziva zabrinutost zbog svog izgleda. Upravo ova zabrinutost pokazala se korisnom paralelom jedne druge zabrinutosti koju je Frojd trebao da oseća za samog sebe.

Dva razloga me podstiču da doktora M. smatram Frojdovim unutrašnjim aspektom, i to onim aspektom koji je potencijalno lekovit ali u snu degradiran i time neiskorišćen zbog Frojdove nespremnosti da svoj ego podredi nečemu što ga u tom trenutku nadilazi, iako on viši autoritet posredno priznaje snevnim aranžmanom u kom poziva doktora M. da ponovi pregled. Da je Frojd na osnovu ovog sna razumeo šta čini sa svojim konstruktivnim aspektima ličnosti ubrao bi višestruku praktičnu korist za svoj život i svoju profesiju. Naravno, da bi to mogao morao je barem relativizovati svoju doktrinarnu potragu za potisnutom željom koja je zacementirala puteve ka svim drugim horizontima. Dakle, dva motiva koja me usmeravaju ka ovoj hipotezi jesu:

1. Doktor M. liči na Frojdovog starijeg brata koji živi u inostranstvu. Inostranstvo implicira veliku udaljenost, tudju zemlju. Aspekt sopstvene ličnosti, „stariji“ od njegovog ega personifikovan u doktoru M. Frojdu je zaista bio stran i dalek. On ga naprosto nije doživljavao kao nešto svoje. Samim tim mu ove neosvešćene pozitivne osobine u psihološkom smislu i nisu pripadale, budući da su ostale u nesvesnom i kao takve neiskustvene. Drugim rečima, daleke, u „inostranstvu“.
2. U priču o ovom snu Frojd uvodi i sopstvene telesne smetnje i to upravo one koje se tiču pokretljivosti, kao što je slučaj sa dr.M i Frojdovim bratom-obojica hramlju. Na „infiltrirani deo kože na (Irminom) levom ramenu (što i ja, kao on, uprkos haljini osećam)“ Frojd asocira reumatizam „koji redovno oseća kad god ostaje budan duboko u noć“ (1979). Drugim rečima, kada radi. I to ne sa pacijentima, već sam sa sobom i svojim mislima. U tim trenucima unutrašnji svet je na delu u odsustvu bilo kakvog spoljnjeg podsticaja-pacijenata ili čega drugog. Upravo Frojdov unutrašnji svet i jeste „adresa“ ovog poglavlja. Irmin problem koji Frojd povezuje sa svojim reumatizmom, u snu je dijagnostikovao Leopold-još jedna pozitivna figura Frojdovog unutrašnjeg sveta. Pre nego šta kažemo nešto i o Leopoldu, podsetimo se da preko motiva pokretljivosti koji čine reumatizam i hramljanje, ne predjemo kao preko nečega shvaćenog bukvalno. U protivnom ova slika sna odnosno Frojdove asocijacije ne bi imale nikakvog smisla. I zaista, Frojd ovaj odeljak u svojoj knjizi ne povezuje sa ostatkom sna. Reč je svakako o metaforičnom shvatanju pokretljivosti. Pokretljivosti kao fleksibilnosti. Fleksibilnosti koja je dobrano manjkala Frojdu a čiji je nedostatak pokušavao da prikrije „ispod haljine“ koja donekle otežava pregled. Da naglasim dakle, reč je o fleksibilnosti u psihološkom smislu. Fleksibilnosti usled koje se „hramlje“, otežano kreće, ili koja Frojda muči dok „radi“. Čiji nedostatak isto tako vodi potrebi za „veštačkim zubima“, iako Frojd suštinski zna da oni nisu potrebni. Naravno da odsustvo fleksibilnosti pravi smetnje naučnom radu. U to se i sami možemo svakodnevno osvedočiti na bezbroj primera. Konkretni reumatizam samo je metafora koje Frojd nije bio svestan kada je asocirao na Irmine smetnje. Umesto haljine zato možemo reći i „plašt analitičara“ koji ipak nije i ne treba da bude neprobojan.

 

Predjimo sada na Leopolda i Otoa: „Prijatelj Oto stoji sad pored bolesnice i prijatelj Leopold je pregleda i u donjem delu levo ukazuje na postojanje jednog potmulog tona.“ Ova dva rodjaka Frojd naziva konkurentima s obzirom „da obavljaju istu specijalnost“ (1979). Takodje navodi da su obojica godinama bili njegovi asistenti. „Jedan se isticao okretnošću,a drugi je bio spor, razborit ali temeljan. Ako u snu uporedjujem Otoa i opreznog Leopolda, onda se to očigledno dogadja zato da bih Leopolda izbrisao“ (1979).  Poslednja rečenica je pomalo čudna jer se ni u snu ni u asocijacijama ne vidi kako to Frojd „briše“ Leopolda kada je on taj koji pregleda Irmu i detektuje infiltraciju i potmuli ton sa leve strane. Oto samo stoji kraj Irme, a zatim se javlja kao deo „sećanja“ na injekciju koju joj je dao. Time je on neko u koga Frojd smešta krivicu za Irminu bolest, i objekat zahvaljujući kome Frojd sebi ispunjava želju da nije on taj koji je kriv. Frojd vrši poredjenje njih dvojice sa Irmom i njenom prijateljicom: „To je slično poredjenje kao ono gore izmedju neposlušne pacijentkinje Irme i njene prijateljice koja je smatrana pametnijom“(1979). Dakle pametan je onaj koji je poslušan. Neposlušnost je glupost i otud bolest. Drugi razlog Irmine bolesti, osim neposlušnosti, je i nedovoljna temeljitost Otoa koji joj je dao injekciju-„Takve se injekcije ne daju ovako lakomisleno“. U žiži su znači, nedostatak temeljitosti i isticanje vrline poslušnosti. Ne liči li ovo na samog Frojda? Već smo istakli da otkrića koja su pretila da uzdrmaju Frojdovu doktrinu nisu bila podvrgavana temeljnijem proučavanju. Takodje bilo je govora i o zahtevu za poslušnost, o kojoj se uostalom svaki čitalac može i sam informisati, a koji sa prethodnim stoji u smisaonoj vezi. Ako uklanjamo „preteće“ činjenice uklanjaćemo i preteće saradnike. Izbegavaćemo svako podrobnije bavljenje onim što nam ne ide na ruku. Temeljitost zahteva upravo suprotno-uzimanje svega u obzir, a ne selektivan odabir po principu zadovoljstva. Da su i Frojd i psihoanaliza zbog toga platili veliku cenu ni to nije sporno. Kao što nije sporna ni cena upotrebe kokaina i sulfonala. To je po mom mišljenju metafora Irmine bolesti. Zato ovaj san i jeste od ogromnog značaja.  U tom smislu Oto je odgovoran. Na sceni sna on je jedini koji ne pregleda Irmu. U prevodu, jedini koji se njome ne bavi (Prijatelj Oto stoji sad pored bolesnice…). Stoga Otoa smatram personifikacijom Frojdove inertnosti po pitanju „Irme“, inertnosti koja u realnosti odnosi prevagu u odnosu na konstruktivnost „Leopolda“. A Leopold u snu aktivno ukazuje na problem. Zbog svoje temeljitosti u realnosti nesvesno ga „kastinguje“ za ovu ulogu u snu. Otud loša „injekcija“ Otoa. Da ova veza nije proizvoljna kasnije će nam dokazati sadržaj injekcije, simbol trimetilamina, na koji opet asocira sam Frojd.

 

„Potmuo ton sa leve strane“ podseća Frojda na jedan slučaj „u kome ga je Leopold frapirao svojom temeljitošću“(1979). Obratimo pažnju i na sledeće: „Dok sam sa Otoom debatovao o dijagnozi jednog slučaja, Leopold je ponovo pregledao dete i dao neočekivani doprinos za donošenje odluke“ (1979). Zaključujemo da je Leopold praktičar, i to efikasan, čak iznenadjujuće i frapantno efikasan (Frojd nije ni slutio koliko), dok je Oto teoretičar, on sa Frojdom debatuje. Kada pak pokuša da dela u praksi on greši, brzopleto daje pogrešnu injekciju i to još možda špricem koji nije čist- „Takve se injekcije ne daju ovako lakomisleno…Verovatno i špric nije bio čist“.

Ne zaboravimo da je ovo svaljivanje krivice na Otoa Frojdova konstrukcija. Mi ne znamo da li je Oto stvarno kriv, ali nam to i nije od prvorazrednog značaja ako datu konstrukciju posmatramo kao funkciju Frojdovog mišljenja. Ako ovu činjenicu povežemo sa činjenicom iz realnosti, da su oba rodjaka bila Frojdovi asistenti čije je opozitne osobine posedovao i sam Frojd, možemo u kontekstu celog sna pretpostaviti da se radi o Frojdovim unutrašnjim aspektima, poput doktora M. Jer i Frojdovo debatovanje i teoretisanje (Oto) često je zapadalo u „ćorsokak“ pred neoborivim činjenicama prakse (Leopold). Kada bi se sa ovako nečim suočio Frojdu je bilo mnogo lakše da činjenice „izbriše“ poput „brisanja“ Leopolda. Ovako shvaćeni, Oto i Leopold su zaista „konkurenti“ , kako ih je nazvao Frojd, i takodje „iste specijalnosti“ pošto obojica „žive“ u Frojdu. Ali Leopold je taj koji čuje „potmuli ton“. Umesto da se ovim pozabavi i preuzme „krivicu“, Frojd je negira i pripisuje drugome. Otou. U dubinskopsihološkom smislu Frojd od krivice i nije pobegao jer Oto je njegov unutrašnji aspekt. Ispravnije bi bilo ovu krivicu nazvati egodistonom. Ego se od nje distancirao, ali celokupna ličnost ne.

 

Otud san o Irmi. Irmi koja je u problemu. Rešenje „Irminog“ problema od strane različitih ljudi ilustruje Frojdovo funkcionisanje. On je pregleda ali ne može, i ne treba sam. Galerija likova, njihovo funkcionisanje i Frojdov odnos prema njima, što u snu što kroz asocijacije, nam istovremeno saopštava šta Frojd čini, kako bi trebao da čini, i kako ne bi trebao da čini. Pouke su višestruke. Snevno rešenje „Irminog“ problema dokazuje da nije moguće svodjenje celokupne psihe na samu svest. Uvidjamo koliko bi „Leopoldovi“ temeljitost i oprez blagotvorno uticali na Frojdovu isključivost da je samo imao snage da im da svesno prvenstvo. Na žalost, umesto toga Frojd je radije rešio da ih „ukloni“ snagom svog neprikosnovenog autoriteta koji je uz njegovu, možemo slobodno reći organsku teoriju, morao biti na prvom mestu.

Da bi autoritet i teorije i njegov lični ostali sačuvani, za „Irminu bolest“ morala se ukloniti svaka odgovornost. „Organska“ uslovljenost bolesti je takva kakva je, nepromenljiva, kao i Frojdova teorija. Nepromenljiva i nesporna, i tu se prosto ne može ništa. A ako zbog nje „Irma“ „pati“, ni tu se ne može ništa pošto je uzroke patnje nemoguće promeniti. Na ovom primeru se najbolje vidi koliko je svaka preterana isključivost opasna. Jezikom sna, ona vodi „bolesti“ anime i svake stvaralačke plodnosti koja jednostavno ne može funkcionisati optimalno ukoliko se podvrgne jednostranom usmerenju. U tom smislu svaka psihoterapijska škola, teorija i čovek potencijalno imaju svoju „Irmu“. Isto tako imaju i svoga temeljnog i opreznog „Leopolda“, brzopletog „Otoa“ i nadredjenog „Doktora M.“ koji ih podseća da Ego nije neprikosnoveni i sveznajući vladar ličnosti. Ili bar nije jedini koji se pita, pa se shodno tome mora ponekad pokoriti nekom višem autoritetu.

Medjutim ovaj viši autoritet u snu je degradiran od strane Frojda na dva načina. Prvi je već pomenut i tiče se fizičkih odlika Dr.M-on je bled (bled u licu ali i kao autoritet), hramlje (opstrukcija „kretanja“) i bez brade („golobrad“ znači neiskusan te stoga i „bled“). Druga degradacija tiče se „nasedanja“ histeriji od strane Dr.M u jednom slučaju, i time „bledila“ njegovog autoriteta, njegovog neiskustva(golobradost), i hipoteze koja „ne ide“ po Frojdu, dakle „hramlje“. Tako su fizička i stručnjačka degradacija doktora M. povezane: „Za mene dakle više nema sumnje da ovaj deo sna sadržava ruganje na račun kolege koji o histeriji nije znao ništa“(1979) Ovo se odnosi na reči Dr.M u snu: „To je infekcija, ali ne mari ništa. Doći će tome još i dizenterija i otrov će se izlučiti“[1].

 

Frojdov motiv za ovo ruganje nalazimo u nastavku teksta, i pažljivi čitalac datim motivom neće biti nimalo iznenadjen: „Ali koji motiv mogu imati ja da tako loše postupam sa ovim svojim prijateljem? To je veoma jednostavno: Dr.M se sa mojim rešenjem kod Irme isto toliko ne slaže kao i sama Irma. Ja sam se, dakle, u ovom snu osvetio već dvema ličnostima; Irmi rečima: Ako još uvek osećaš bolove, onda je to tvoja krivica, i doktoru M. tekstom koji sadržava besmislenu utehu koju mu ja stavljam u usta“(1979). Tako je stručnost doktora M. kompromitovana, a Leopoldovo angažovanje svedeno samo na detekciju simptoma. Konstruktivnu, temeljnu i tačnu detekciju, no pitanje je da li će akcija po ovom problemu biti konstruktivna, akcija koju može da izvede samo svesni napor čiji se obrisi ocrtavaju u snu ukoliko spremnost svesnog dela ličnosti nije sporna. Znamo da nažalost ovo nije bio slučaj. Onaj koji zna uzrok infekcije i za to ne snosi nikakvu krivicu je naravno Frojd. U pitanju je injekcija koju je Irmi svojevremeno dao Oto. Umesto promene, lečenja, akcije, san se bavi krivicom. Krivicom nad nepromenljivim. Tačnije, nepromenljivim sa Frojdovog svesnog stanovišta. Sa stanovišta mudrijeg dela ličnosti, nesvesnog, pravilno ukazivanje na krivca samo je prvi korak ka konstruktivnoj promeni, ili „izlečenju“. Ali za Frojda je svako čišćenje organizma od „otrova“ „smešno“, „naivno“, rezultat neznanja i neiskustva. I to samo zato što Dr.M. koji je i u realnosti izgovorio reči iz sna, nije iste te reči situirao u kontekst prepoznavanja histerije, onako kako je to koncipirao Frojd.

Pomisao da može biti reči o „organskom“ plaši Frojda, ali je on istovremeno i priželjkuje. On u svom snu najpre brine „…da nije prevideo nešto organsko“. Videćemo da Frojd i te kako previdja faktor organskog (seksualnog), ali u smislu da previdja koliko to organsko precenjuje. Sve dok tako čini ne mora da bude odgovoran za „Irmu“. On u svemu ne uvidja sopstvenu odgovornost budući da Otoa tumači bukvalno, na nivou objekta. Tumačenje koje ja predlažem cilja na nivo subjekta, na Otoa kao aspekt Frojdove ličnosti, te na Frojdovu odgovornost. Naravno, odgovornost za unutrašnju Irmu; za spoljašnju, realnu Irmu nemam argumentaciju u prilog jednom ili drugom stanovištu. Vidljiva je samo Frojdova želja da ne bude odgovoran, i ako je verovati njegovoj teoriji, na nivou realne Irme ta želja mu se ispunila. Što se tiče Irme-anime, želje ne igraju nikakvu ulogu. Irma je „bolesna“ i treba je „lečiti“. To što Frojd ovo ne čini druga je stvar.

Iako nesvesno ovim snom iz 1895-e  upozorava Frojda da u godinama i izazovima koji dolaze obrati pažnju na dati aspekt svog funkcionisanja, on se zadovoljio isključivo iznalaženjem uzroka sna (kako ga on i psihoanaliza vide), odnosno željom, i od datog nivoa nije makao ni „pedalj“ dalje kao ni njegovi učenici. To nije učinjeno jer shodno poslušnosti teoriji nije ni bilo potrebe da se bilo šta dalje čini, uprkos činjenici da mnogo toga iz ovog sna nije razjašnjeno, kao da se ni same veze izmedju različitih elemenata nisu objasnile, a ni veza ovih elemenata sa celinom sna, makar se ta celina zvala ispunjenje želje. Ali kako se san ipak bavi uzrokom Irmine bolesti, to smo i mi dužni da učinimo isto, i probamo da objašnjenje date uzročnosti povežemo sa elementima koji su do sada rasvetljeni.

Nosilac krivice i glavni uzročnik je Oto. Ko je Oto?  Da rezimiramo, kao Frojdov asistent i Leopoldov rodjak-konkurent, on je uz Leopolda (takodje Frojdovog asistenta) jedna od dve opozitne psihološke funkcije na raspolaganju Frojdovom svesnom egu. Rodjaci su dva različita aspekta Frojdovog funkcionisanja u realnosti. Videli smo da je Oto, za razliku od Leopolda, brzoplet. Biti brzoplet znači biti sklon previdjanju mnogo čega što ne bi smelo biti previdjeno. Brzopletost deluje pre automatski nego temeljitošću. Nije li Frojd bio naglašeno sklon zanemarivanju onoga što bi ugrozilo njegovu teoriju? Drugim rečima, temeljan samo u onim poljima rada koja ne ugrožavaju njegove ključne teorijske postavke. San mu uvodjenjem Leopolda upravo želi skrenuti pažnju da treba da bude temeljan i tamo gde njegov ego ne želi to da bude. Da čuje „potmuli ton“ na koji mu ukazuje njegov „Leopold“ i pozabavi se njime umesto da odmah predje na delegiranje uzročne krivice. Detekcija uzroka neće izlečiti Irmu. Tome neće pomoći ni ismevanje Dr.M. kao ni „osveta“ njemu i Irmi od strane Frojda zbog toga što ne prihvataju njegovo rešenje. Ali „Oto“ u Frojdu ima prvenstvo. Zbog toga je Frojd u nesporazumu sa realnim Otom po pitanju krivice. Nesporazumi uvek nastupaju kada nismo u stanju da odvojimo unutrašnje od spoljašnjeg, odnosno razgraničimo šta pripada nama a šta drugima. Pošto ne prepoznaje Otoa u sebi Frojd ovaj aspekt projektuje na realnog Otoa. Pored toga što je brzoplet, iz Frojdovih asocijacija vidimo da Oto raspravlja, debatuje dok Leopold praktično dela. Ovo jasno ilustruje primat teorije nad činjenicama iz prakse, primat koji je održavao Frojd. Ovim jasno vidimo i da se nesvesno ne slaže sa ovakvom postavkom. Zato Oto u snu pasivno stoji, dok je Leopold taj koji ukazuje na „potmuli ton“ i „infiltraciju“. Dodajmo da su i „potmuli ton“ i „infiltracija“ uočeni sa leve strane, koja po Jungovom mišljenju označava stranu nesvesnog. Ali ako neko ovu konstataciju smatra „nasiljem“ teorije, možemo je slobodno izostaviti i nastaviti dalje budući da već ima dovoljno dokaza koji svedoče u prilog hipoteze iznete po pitanju ovog sna.

Što se tiče injekcije, osim one koja se pripisuje Oto-u, Frojd ima još jednu asocijaciju. Reč je o pomenutom prijatelju koji se otrovao kokainom. Naime, Frojd mu je savetovao internu upotrebu kokaina kao zamene za morfijum, ali je ovaj sam sebi davao injekcije (1979). Dakle preterao je sa upotrebom. Motiv preterivanja je nesumnjivo pratio i samog Frojda, na šta implicitno ili eksplicitno podsećam sve vreme. Preterivanja koje ima štetne posledice po „zdravlje“. Otud je ova Frojdova asocijacija, kao i ostale, pogodna da izrazi ono što potiče od njega samog. Zdravlje kao simbol za „zdravlje“ i zabrinutost za Dr.M kao simbol zabrinutosti za Frojda. Na pitanje da li je ova metafora opravdana, možemo samo reći-zašto ne bi bila ako se uklapa u ono što smo dobili analizom drugih asocijacija, i ako je uz to tačno da je Frojd zaista preterivao u naglašavanju značaja sopstvene teorije, naročito seksualnosti i ispunjenja želje. Ako je Frojdovo preterivanje realno postojalo, a jeste; ako o ovom preterivanju govore i druge asocijacije; i ako možemo govoriti o medjusobnoj povezanosti svih ovih asocijacija koje na različite načine, ili iz različitih uglova ukazuju na istu stvar i iste štetne posledice, onda je za mene ova metafora ispravna. Ne zaboravimo da kokain stvara zavisnost, koja takodje ne mora biti bukvalno shvaćena samo u kontekstu kokaina. Ako smo analogno zavisni od teorije onda smo i prema njoj subjektivni na isti način na koji je to kokainski zavisnik u odnosu prema objektu svoje zavisnosti.

Razmotrimo najzad i sadržaj injekcije i proverimo da li i ove Frojdove asocijacije potvrdjuju prethodna razmatranja ili ih opovrgavaju. Prijatelj Oto dao joj je nedavno, kad se loše osećala, injekciju sa jednim propilpreparatom. Propilen… Propionska kiselina… Trimetilamin (čiju formulu vidim pred sobom odštampanu krupnim slovima).

 

Prva Frojdova asocijacija je flaša likera dobijena od Otoa, koju je Frojdova žena otvorila isto veče kada je on pisao Irminu istoriju bolesti, dakle veče u kojoj je usledio san. Na flaši je pisalo „Ananas“ što Frojd povezuje sa Irminim prezimenom koje „sadržava neverovatnu zvučnu sličnost“ sa ovom reči (1979). Nameće se zaključak da je ceo dogadjaj u nekakvoj vezi sa Irmom, i da je kao takav bio jedan od neposrednih okidača pojave sna.

 

Drugi neposredni okidač, pisanje istorije bolesti svakako je u vezi sa prvim, jer radi se o Irminoj istoriji bolesti. Zato ćemo na ovom mestu iskoristiti priliku da se zapitamo u kakvoj je vezi Frojdova želja da ne bude kriv za Irminu bolest, sa motivom propilena i trimetilamina na koje asocira liker? Na prvi pogled izgleda da neprijatan miris likera[2] biva odbojan Frojdu jer ga podseća na neprijatnost povodom Irmine bolesti, a videli smo da natpis na flaši asocira na Irmino prezime, dakle nedvosmisleno se radi o Irmi.

 

Ako je Frojd zapao u neprijatnost zahvaljujući Irminom slučaju logično je da će od njega želeti da se distancira željom da nije odgovoran, kao što čini i sa likerom-ne želi da ga proba jer mu ne prija. Štaviše ne želi da ga da ni posluzi.

Što se tiče hemijskih elemenata Frojd kaže sledeće: „Miris šome (Amil…) kod mene je očigledno probudio sećanje na čitav niz: propil, metil itd. i taj niz je snu dao preparate propilena. Ja sam, pri tom, svakako preduzeo jednu supstituciju, sanjao sam propil pošto sam omirisao amil, ali su takve supstitucije možda baš u organskoj hemiji dozvoljene.“(1979) Na prvi pogled sve se uklapa. Cela stvar sa Irmom je neprijatna, i Frojd se distancira od nje.

Ipak, potpunošću ovog rešenja bismo se mogli zadovoljiti samo onda kada bismo prevideli jedan važan detalj, a to je da bocu likera Frojd dobija od Otoa.  Ako je Oto kriv onda bi asocijacija na ovaj poklon trebala da bude prijatna, jer to je Otov poklon, Otova krivica kao „poklon“ Frojdu i njegovoj savesti. Za prikaz neprijatnosti Irminog slučaja bio bi dovoljan natpis na boci (tek da se zna na koga treba asocirati, u slučaju da okidajući dogadjaj pisanja istorije bolesti nije bio dovoljan); što se tiče Otoove krivice na nivou objekta, on bi u asocijacijama na san mogao ostati darodavac, ali čemu onda Frojdova naglašena distanca u odnosu na poklon? Ako je Oto kriv, kako bi to Frojdu moglo pobuditi tako veliku neprijatnost? Sve i da ga grize savest što je poželeo da spere odgovornost sa sebe, opet je ekstremni manevar eskiviranja likera preteran, jer bi takva reakcija pre govorila da je manje Oto bio kriv nego Frojd nesavestan. A sam Frojd kaže suprotno: „Vredi pomenuti i to da se medju ovim mislima nalaze i neprijatna sećanja koja pre govore za krivicu koja se pripisuje mome prijatelju Otou nego za moje opravdanje (1979).“

Ni u jednoj varijanti objašnjenje sna ispunjenjem želje, bilo prijatne ili neprijatne, ne može da objasni ovakav Frojdov otklon. Mi vidimo da Frojd ne želi da ima ništa sa tim likerom. Zato nije logično tretirati Otoa na nivou objekta. Ako se Frojd odlučno distancira od Otovog poklona to samo može značiti da mu taj poklon nije prijatan, što i sam Frojd kaže. Ako mu nije prijatan, a ima veze sa Irmom, onda je to zbog toga što cela stvar mora imati i neke veze sa njim jer sam ističe da želi da se oslobodi odgovornosti koju mu nameće Irmin slučaj. Ukoliko u tome ne uspe utoliko će i neprijatnost biti veća. A videli smo iz Frojdovih reči da on tu neprijatnost oseća. Naravno on govori o likeru ali iz svega navedenog jasno je u kojoj se meri liker odnosi na Irmu i onoga ko liker poklanja. Irma i Oto su očigledno prisno povezani u Frojdovom asocijativnom lancu. Simbol likera ih spaja, uz sve prethodno. Da li je onda logičnije zaključiti da Frojd ne može da podnese činjenicu da je Oto kriv za Irminu bolest, ili da ne može da podnese činjenicu da je kriv on sam, i da ga ta činjenica može skupo koštati a odgovornost za to biti samo njegova?  Ako je Oto onaj Oto iz realnosti onda ne bi bilo razloga prisećati se neprijatnosti njegovog poklona. Od Otoa kao krivca bi došao „spas“, i njega bi se Frojd sećao sa olakšanjem. Ali ukoliko je Oto aspekt Frojdove brzopletosti, njegov unutrašnji lik, onda njegov „poklon“ Frojdu očito ne može biti prijatan. Suočavanje sa samim sobom je uvek najteže. Stoga je po mom mišljenju asocijacija na liker i bila zgodna da se javi shodno svom značenjskom potencijalu koji je Frojdu trebao da ukaže kako stvari zaista stoje sa Irmom. Irmom čije prezime zvuči veoma slično reči sa natpisa flaše. Flaše dobijene od Otoa. Frojdu je miris ovog likera do te mere neprijatan da ne želi da ga da ni posluzi. Otpori su ogromni. Ne samo da „gospodar kuće“ (u „kući“ ličnosti to je Ego kada je u pitanju svesno funkcionisanje, koji se u snu manifestuje u prvom licu-to smo mi sami u našem snu) ne želi da ima bilo šta sa ovim pićem, već ga ne daje ni „posluzi“(perifernim aspektima ličnosti). Ovo nam govori da Frojd nije spreman sa ovom neprijatnošću da se suoči ni „iz daleka“, a kamo li direktno. Sve ovo ukazuje da Oto ne može biti ništa drugo do Frojdov unutrašnji lik koji ovaj ne prepoznaje i sa kojim je stoga u nesporazumu. Zašto u nesporazumu? Mi vidimo da je liker poklon i vidimo da je taj poklon neprijatan. Ako znamo da bi pokloni dati od srca trebali biti prijatni, kako razrešiti ovu protivrečnost? Mi naime uvidjamo da Otoov poklon u krajnjoj liniji nije neprijatan po sebi. On je to samo ukoliko ne prepoznajemo njegovu funkciju. Funkcija ovog poklona jeste suočavanje sa samim sobom, naravno tek kada ovu asocijaciju stavimo u kontekst sna, a ne poklon sam po sebi. Suočavanje koje može biti neprijatno ali na duge staze vrlo plodno. Ozdravljujuće. Lekovito za Frojdovu „Irmu“, stvaralačku animu čije se prezime simbolično nalazi na boci. U svakom slučaju lekovitije od ukidanja odgovornosti. Brzopletog posezanja za načelom prijatnosti i pravdanja svoje teorije želje (Frojdove misli o Otou:“Kako lako pada pod uticaj; kako lako donosi svoj sud“). Ne, potreban je pažljiv dodatni „pregled“ od strane temeljitog „Leopolda“ koji može doneti neočekivane rezultate u cilju rada na sopstvenoj ličnosti. Drugim rečima, potrebno je mnogo više od teorijske „debate“ koju vode Frojd i Oto.

Za slučaj da moja hipoteza ni nakon dosadašnjih argumenata nije dovoljno ubedljiva, navešću još jedan Frojdov citat koji bi trebao da je učvrsti: „Pri prebacivanju, upućenom Otou da sa tim hemijskim materijama lakomisleno postupa, ja primećujem da ponovo dodirujem istoriju one nesrećne Matilde, iz koje proizilazi isti prekor upućen meni“ (1979).                   Povežimo citiranu Frojdovu rečenicu sa svime što je rečeno o ovom snu, i zatim se fokusirajmo na dodatna razmatranja koja su u skladu sa prethodnim.

O kakvim hemijskim materijama je reč saznajemo rasvetljavanjem simbola trimetilamina čime započinje konačno „odmotavanje“ i potvrda značenja sna na koje sam sve vreme ukazivao. Važnost ovog simbola dokazuje i činjenica da je formula trimetilamina u snu „štampana masnim slovima kao da se iz konteksta htelo nešto istaći kao naročito važno“(1979).

Na trimetilamin Frojd asocira razgovor sa jednim prijateljem koji godinama prati i upućen je u sve Frojdove radove, kao što i Frojd prati njegove. Dakle reč je o bliskom prijatelju, pravom upućeniku u Frojdov rad. Stoga i ovde pretpostavljam da taj prijatelj pored objektivnog ima i simbolično značenje. Značenje koje se odnosi na Frojdov rad. Ali sledimo dalje asocijativni niz koji iznosi Frojd.

„On (prijatelj-poznavalac Frojdovog rada) mi je tada saopštio izvesne ideje za jednu seksualnu hemiju i izmedju ostalog pomenuo da misli da je u trimetilaminu pronašao jedan od produkata seksualne izmene materije. Ova supstanca me je dakle odvela na seksualnost, na onaj trenutak kome pripisujem najveću važnost u postanku nervoznih oboljenja koja hoću da lečim. Moja pacijentkinja Irma je mlada udovica…  Ona druga dama, koju imam u snu kao pacijentkinju mesto Irme, takodje je mlada udovica“ (1979).

 

Sada nam u punom svetlu postaje razjašnjeno šta Frojd podrazumeva pod organskim koje je možda prevideo kod Irme, iako govori o eventualnom oboljenju. Dodajmo da je malopre pomenuti Frojdov prijatelj otkrio „nekoliko izvanredno značajnih odnosa koji postoje izmedju nosnih školjki i ženskih seksualnih organa“(1979). Ove aluzije nalazimo i u tekstu sna: Usta se zatim lepo otvaraju i ja s desne strane nalazim veliku mrlju, i na drugom mestu na neobičnim nabranim tvorevinama koje su očigledno radjene prema nosnim školjkama primetim belosive kraste na većoj površini.

 

        Sada se prisetimo asocijacija na oštećenje nosnih školjki koje je ranije dato, i koje se odnosi na zloupotrebu kokaina-zavisnost i preterivanje. Štetne posledice ove zloupotrebe osetili su kako sam Frojd tako i drugi-njegova pacijentkinja sa nekrozom nosne sluzokože i prijatelj koji je ovim ubrzao svoju smrt. Ako svemu dodamo činjenicu da je Frojdov prijatelj-poštovalac „naročiti poznavalac posledica koje proizilaze iz oboljenja nosa i nosnih duplja“(1979), i pri tom „sam boluje od gnojenja nosa koje mu zadaje brige“(1979), postaje nam jasno zbog čega ovaj prijatelj mora biti tumačen na nivou subjekta. Njegova specijalnost, zdravstveni problemi, ukazivanje na seksualnost i to baš povezanu sa onim što mu zadaje brige, i njegova svesrdna podrška i poznavanje Frojdovog rada kvalifikuju ga za idealnu metaforu Frojdovog funkcionisanja. Prijatelj pati upravo od onoga što je njegova profesionalna specijalnost-baš kao i Frojd. Ova metafora se nadovezuje na Frojdovu brigu da je prevideo nešto organsko. I to, videli smo uz pomoć tumačenja, o kojoj vrsti organskog je reč. Ukoliko je ovaj organicitet previdjen Frojd više neće morati da se bavi Irmom. Sa jedne strane to je olakšanje. Sa druge izaziva grižu savesti. I jedno i drugo može se lako transponovati  na njegovu naučnu nesavesnost. Takav um sigurno nije mogao ostati potpuno miran dok je otpisivao sve ono što je pretilo imperativu njegovih shvatanja, i dok je njegova autoritarnost „razboljevala“ njegove stvaralačke potencijale sadržane u liku Irme- animi. Što se tiče prijatelja, njega se Frojd uvek „sa zadovoljstvom seća onda kada se oseća usamljenim u svojim pogledima“(1979). On je stekao status Frojdove unutrašnje (uz onu spoljašnju) podrške. Čak je bio zamoljen od strane Frojda da „pregleda Irmu i utvrdi nemaju li njeni bolovi u stomaku eventualno nazalno poreklo“(1979).       Ako „nazalno“ povežemo sa tim prijateljem, onda svakako da Irmine tegobe imaju „nazalno“ poreklo, budući da „bolest“ opstaje zahvaljujući Frojdovoj crti ličnosti (prijatelj-poštovalac) koja najsnažnije podržava njegovo uhodano funkcionisanje. Vidimo u kojoj meri je Frojd na javi igrao svoj unutrašnji komad.

 

Zaključak je da je Frojd kod Irme prevideo nešto „organsko“ kao i da je Oto kriv.

 

Prvo, previdjanje organskog ovde se odnosi na previdjanje enormnog uticaja organskog, odnosno seksualne etiologije, usled koje je Irma „bolesna“. Duša se naprosto ne može svesti samo na seksualnost. Ako Frojd nešto previdja to nije značaj seksualnosti-znamo da on ovo nikako nije mogao prevideti s obzirom da je na tome toliko uporno insistirao. Ono što previdja jeste štetan uticaj preterivanja u ovom insistiranju. Preterivanja koje narušava psihičku „homeostazu“ stvaralačkog bića. Preterivanja koje vodi u „bolest“. Bolest za koju paradoksalno nije odgovoran. Ovo izaziva olakšanje iz sledećeg razloga-ako nije odgovoran onda njegova teorija i njegovo funkcionisanje može mirno i dalje polagati pravo na svoj neprikosnoven značaj. Ona prosto nije odgovorna za „Irmine“ patnje, i pošto nije onda ostaje apsolutna i validna. Ona čak i ne sme biti proglašena preteranom (usled koje je Irma-anima nefunkcionalna) da se ne bi preuzela odgovornost i javila neophodnost relativizovanja njenog značaja, na šta znamo da Frojd nije bio spreman. Zato „liker“ ne daje čak ni posluzi. Njegov neprijatan miris ukazuje na činjenično stanje koje nije onakvo kako se Frojd nada, kao ni sama Irma. Sa druge strane javlja se prirodni impuls bića koje poziva na odgovornost. Frojda ne možemo proglasiti neodgovornim čovekom. Ali možemo pošteno priznati njegovu jednostranost čija je i sam bio žrtva. Onaj deo ličnosti koji je bio konstruktivan i delom slobodan od autoritarne tiranije (Leopold) odgovoran je za osećanje straha da se nešto previdelo, koji u snu oseća Frojd. Straha da se nije bio odgovoran pomešan sa željom da se odgovornosti oslobodi.

Drugo, Oto sa sigurnošću jeste kriv ukoliko ga tumačimo na nivou subjekta. Kriv zato što previdja i pasivno debatuje umesto da temeljito radi, kao što to čini „Leopold“.  U tom smislu Otoova krivica blisko je povezana sa previdjanjem nečega „organskog“, pa možemo reći da je Frojd u pravu i za jedno i za drugo.

 

Koja je funkcija ovog sna, i koja je funkcija Frojdovog tumačenja?

Smisao sna bio je da ukaže Frojdu na njegovu jednostranost i verodostojno dijagnostikuje stanje u kom se nalaze njegovi stvaralački potencijali dati u liku anime-Irme. Oni su bili na putu da se „razbole“ i dožive zastoj optimalnog funkcionisanja. Razlog je „predoziranje“ teorijom i na ovo ukazuje „prevod“ metaforičkog smisla Irminih simptoma.

Nesvesno saopštava Frojdu da je na putu da dospe u „ćorsokak“ i da će morati da preuzme odgovornost i nešto učini. Na žalost, ono što je Frojd u realnosti činio više se ticalo pokušaja modifikacije drugih nego korenitih promena svoje autoritarnosti koja je kao što je poznato, bila velika smetnja njegovom naučnom radu. Ono što Frojd nije kod sebe želeo da menja dato je u prvim rečima sna, u naznačenju lokacije radnje koja je kao što znamo uvek od velikog značaja.

To nešto je „Velika dvorana“ „u jednoj usamljenoj kući…“ koja je „zadržala neobično visoke prostorije…“(1979). To nešto je Frojdova velika ali usamljena „kuća“. Sve što se u snu dešava sa Irmom dešava se na ovoj lokaciji. Tih dana očekivao se rodjendan Frojdove supruge koja je najavila dolazak velikog broja prijatelja. Dakle, velika dvorana sa neobično visokim prostorijama, i još usamljena, treba da bude oplemenjena gostovanjem i prijemom drugih ljudi. Otvorenost za drugo i drugačije omogućava da u pravom svetlu, „kraj prozora“, sagledamo realnu situaciju i dobronamerno, sa otvorenošću razmotrimo šta dalje treba činiti.

Funkcija Frojdovog tumačenja u ključu ispunjenja želje ima za cilj opravdanje istoimene teorije, do beskraja isključive, i shodno tome ukidanje odgovornosti i obaveze daljeg rada. Metaforično rečeno, ukidanje „Leopolda“ i degradacija Dr.M. Oto ostaje glavni krivac, ali i činilac nesporazuma budući da ga Frojd nije svestan kao svog aspekta pa ga samim tim ne može ni prihvatiti u drugačijem svetlu. Pošto ga ne može asimilovati Frojd mu se „sveti“ smeštajući krivicu u njega. Medjutim sve što čini jeste „jurenje sopstvenog repa“ i razvijanje konflikta sa samim sobom.

U realnosti Oto je pre ovog sna obavestio Frojda da je Irma „bolje, ali ne sasvim dobro“. Frojda je ovo naljutilo: „Ja znam da su me ljutile reči moga prijatelja Otoa, ili ton kojim su one bile izgovorene“(1979). Možda je ovaj ton upravo onaj potmuli ton koji je pri Irminom pažljivom pregledu čuo Leopold. „Ton“ koji podseća Frojda na njegov neuspeh i njegovu isključivost, ton koji ukazuje da stvar još nije gotova jer Irma još nije ozdravila. I još važnije, dati ton narušava njegov autoritet, „veliku dvoranu sa neobično visokim prostorijama“. Zato ga on toliko ljuti.

Postoji još asocijacija koje bismo ovde mogli obradjivati, kao što su detaljnija razrada odnosa grupe „Vilhelm“(Frojdov prijatelj-poštovalac) i grupe „Oto“, zatim „propileji“ i drugo, ali za ovako nečim više ne postoji praktična potreba jer smo smisao sna već dosegli do onih dubina koje bi Frojdu, da ih je razumeo, bile dovoljne da preduzme potrebne korake u realnosti. Štaviše, bogatstvo detalja u ovom poglavlju je neuobičajeno veliko. To pravdam složenošću ovog Frojdovog sna koja do naših dana nije dobila svoje razrešenje budući da mnogo toga neuklopivog ostane po strani kada se iznadje neki predlog tumačenja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Literatura

 

Frojd, S. (1979). Tumačenje snova. Novi Sad : Matica Srpska.

 

 

 

Mladen Avramović

[1] Vidi podrobnije Frojdovo objašnjenje ovih reči Dr.M-a u snu, na strani 120 „Tumačenja snova I“

[2] „Iz toga likera se širio takav miris na šomu da sam odbio da ga probam.“ (1979)