Na samom početku navešću jednu Frojdovu rečenicu iz „Uvoda u psihoanalizu“ kojom želim da istaknem neophodnost posedovanja objektivnog istraživačkog stava, za koji se i Frojd uprkos mnogim osporavanjima naučne proverljivosti njegovog dela, snažno zalagao. Frojd kaže: „Valja biti smeran, svoje simpatije i antipatije fino odstraniti ako se želi doznati šta je u ovome svetu stvarno“ (Frojd, 1979c).

Proučavanje snova nekada se može smatrati nedovoljno naučnim usled verovanja da ne postoji objektivan kriterijum provere rezultata dobijenih različitim tumačenjima. Drugim rečima, u igri su „simpatije i antipatije“ analitičara. To medjutim nije sasvim tačno, iako upliv analitičara ne može biti u potpunosti odstranjen. Ali ne zaboravimo da to ne može biti slučaj ni u fizici, na primer pri posmatranju čestica ili talasa svetlosti. Posmatrač mora izabrati koji domen svetlosti posmatra, i od njegovog izbora zavisiće rezultati posmatranja, jer oba ne može posmatrati istovremeno (Jung, 1996).

Razlog zbog kog se proučavanje snova smatra „nepraktičnim“ jeste i činjenica da „čovek nije čak ni u objekat siguran“ (Frojd, 1979a). Poznato je u kojoj meri ovako nešto frustrira istraživače, ali ako smo strastveni ribolovci a godinama nismo upecali nijednu ribu, onda za to nije kriva riba već ili naša oprema ili naše umeće, ili i jedno i drugo. U suštini, reč je samo o tome koliko smo spremni da prihvatimo i budemo otvoreni za drugačije. Drugačiji referentni sistem, drugačije gledište, drugačiju metodologiju. Uzaludni su seminari o toleranciji ako u sebi samima postojano ne razvijamo ovu sposobnost šireg posmatranja. Ovde ne treba zaboraviti obavezne preduslove ličnog razvoja  (misli se na autentičnu osvešćenost, ne puko gomilanje intelektualnih postignuća). Takve stvari se ne mogu usvojiti u formi recepta za život, i sličnih ponuda koje se u osnovi svode na ono magijsko mišljenje koje sami konzumenti uporno negiraju. Potrebna je dakle odredjena širina.

Zašto bi u nauci postojao samo jedan referentni okvir, na primer kauzalni? Upravo je Frojd bio sposoban da najpre pretpostavi da je ovo drugačije moguće, a zatim i da bude prvi koji će logiku snova empirijski istraživati. Time je proučavanje snova ponovo započeto nakon mnogo vekova, ali prvi put pod okriljem nauke, i za to, po rečima Junga, Frojdu pripada besmrtna zasluga. Frojdove pretpostavke o značaju sna potvrdjene su neurofiziološkim istraživanjima (Nastović, 2008):

1. Naime, eksperimentalno je dokazano da svaki čovek sanja svake noći u proseku dva sata, pri čemu snovi čine oko 25% ukupnog spavanja;
2. Deprivacija sanjanja usled namernog budjenja ispitanika iz REM faza spavanja dovodi do psihičkih i somatskih poremećaja, kao što i odsustvo proteina dovodi do fizioloških smetnji
3. Čak i kada ne pamtimo snove, više REM faza u pozitivnoj je korelaciji sa većom efikasnošću u učenju i u opštem intelektualnom funkcionisanju

 

Navedeni rezultati nedvosmisleno potvrdjuju da san nije i ne može biti patološki fenomen, već naprotiv, da je bez njega život nemoguć. Iako ima mnogo zastupnika ideje o velikom značaju snova, mnogo je i onih koji san smatraju beskorisnim. Samo iz neurofizioloških istraživanja (da po strani ostavimo hermeneutiku) vidimo da je bez sna i nesvesnog nemoguće funkcionisanje same svesti. Svest, zauzvrat, omogućava da se nesvesnim uopšte možemo baviti i svesno ga izraziti. Tako oni stoje u dijalektičkom odnosu, i ne vidim nijedan razlog da se bilo koji član ove dijade proglasi besmislenim. Na taj način bi se narušio koncept celovitosti psihičkog funkcionisanja. Oni koji misle drugačije, bilo bi dobro da iznesu argumente i potkrepe ih dokazima. Interesantno bi bilo zapitati se zbog čega tako „beznačajna“ funkcija snevanja nije ukinuta tokom filogeneze, već uprkos svim prigovorima čoveka priroda je i dalje zadržava kao neophodnu.

San se pre Frojda (u modernijoj nauci, ne računajući stari vek) smatrao isključivo telesnim procesom. Od egzaktnih istraživanja snova koja su u ono vreme bila karakterisana kao uzori empirije u ovoj oblasti, Frojd navodi primer Morli Vold-a i njegove „dve debele knjige o eksperimentalnim ispitivanjima sna koje se bave gotovo jedino dejstvom promene položaja udova.“ (Freud, 1979b). O nekakvom psihizmu tu nema ni govora.  Sveukupna dobit organizma od snova svakako postoji, i shodno rezultatima neurofizioloških istraživanja, ne možemo se složiti da je san bilo kakva nuspojava. Ipak, Frojd ističe hipotezu o telesnim nadražajima kao jedini konstruktivan prilog poznavanju snova, da bi je iskoristio kao jedno od svojih polazišta na putu razumevanja psihologije snova. Videćemo da Frojd san tretira kao psihički proces, sasvim različit od onog kako su se psihički procesi shvatali pre njega. Pozabavimo se onda detaljnije ovim psihičkim procesom. Kako on nastaje? Ako o samom snu raspravljamo kao o psihičkom procesu, u razmatranju njegovih izvora još uvek ne možemo u potpunosti da se odvojimo od organskog. Frojd postulira četiri moguća izvora sna (1979b):

• Spoljni ili objektivni čulni nadražaj
• Unutrašnji ili subjektivni čulni nadražaj
• Unutrašnji organski telesni nadražaj
• Čisto psihički izvori nadražaja

 

1. Poreklo sna u spoljašnjem čulnom nadražaju najviše odgovara eksperimenalnom pristupu, s obzirom da ovde čovek može biti u objekat nešto sigurniji. I zaista najviše eksperimentalnih istraživanja vršeno je indukovanjem spoljašnjih nadražaja. Ovakvo objašnjenje porekla sna najbliže je i laičkom shvatanju, pa možemo reći da nauka i narodno rezonovanje u slučaju ovog objašnjenja pružaju ruku jedno drugome. Često ćemo u svakodnevnom razgovoru čuti da je neko sanjao kako mu je hladno, a onda se probudio i ustanovio da nije pokriven. Frojd navodi interesantne primere koje je sakupio kod drugih autora[1], ali mi ćemo odnos objektivnih čulnih utisaka i sna radije ilustrovati sopstvenim primerom jednog skorašnjeg sna. Frojdove primere upotrebiću uglavnom onda kada budem imao da iznesem nešto što sam Frojd već nije rekao, kako ćemo videti u nastavku rada.

 

       Nalazim se u stanu u kom u realnosti više ne živim. U mojoj sobi razgovaram sa meni jednom veoma dragom osobom, sa kojom u realnosti gotovo i da nemam prilike da razgovaram. Ona mi saopštava činjenice iz svog života za koje sam siguran da ih ne bi saopštila tako lako. Na neki način mi se poverava, i ja zaključujem da me doživljava bliskim, što me veoma raduje. Malo joj je neprijatno, gotovo da se bori da izgovori te za nju važne reči. Podseća me na Loru Palmer iz „Tvin Piks“, u sceni u crvenoj sobi kada se obraća agentu Kuperu. Odjednom zazvoni telefon u predsoblju. Zvuk zvona odgovara „Panasonik“-ovom aparatu koji trenutno posedujem, dok je telefon u starom stanu zvonio drugačije. Ne planiram da se javim, ali zvono je uporno. Konačno odlazim u predsoblje, javljam se, i dajem slušalicu mojoj majci, uz reči: „Za tebe je, otac te zove“. Sa olakšanjem što mogu da se vratim „Lori“, ulazim ponovo u svoju sobu. Zvono se medjutim nastavlja, i konačno me budi. Čujem telefon koji zaista uporno zvoni sve vreme.

 

Objektivnost spoljašnjeg čulnog utiska (zvono telefona) je nesumnjiva, zvono sam čuo nakon budjenja. Nesumnjivo je i njegovo učešće u mom snu. Zvono telefona čak ima i svoje smisaono mesto u fabuli sna, i prepoznato je kao takvo, u svojoj realnoj pojavnosti. Vunt i Štrimpel objašnjavaju da se čulni utisak kao takav jasno prepoznaje u snu ukoliko je on „jak, jasan, dovoljno trajan, i ukoliko raspolažemo vremenom koje je za ovo razmišljanje potrebno.“ U suprotnom, ne raspoznajemo objekat od kog utisak potiče, već na osnovu njega stvaramo iluziju (Frojd, 1979b). To znači da zvuk telefona u snu ne bih prepoznao kao zvuk telefona, već kao neki drugi, zamaskirani čulni nadražaj. Da bismo ovo stanovište prihvatili, najpre moramo prihvatiti da se sve što se dešava u snu referira u odnosu na snagu svesti-sve uslove koje Vunt i Štrimpel navode pripadaju sferi svesne kognicije, pa je ono što je ovim uslovima blisko jasno i objektivno, a sa udaljavanjem raste stepen iluzije. Ovo na prvi pogled izgleda logično ako za referentni sistem uzmemo svesne procese, jer nam je jasnoća svesti neophodna da bismo nešto pravilno percipirali. Ali da li nesvesno ima svoju percepciju i svoju logiku? Šta ako je za moj san zvuk telefona baš potreban kao takav, a ne neki drugi zvuk? Spoljašnje poreklo nadražaja smo dokazali. Činjenica je da će sa njegovim unutrašnjim poreklom stvari ići teže. U ovoj tački delimično dolazimo i do sporenja sa samim Frojdom, i zato raspravu ostavljamo za kasnije. Istovremeno, dalje pratimo Frojdov put u sporenju sa Štrimpelom i Vuntom.

Kakvo god bilo poreklo čulnog nadražaja, svakome ko je bar letimično pročitao san koji sam naveo, jasno je da zvuk telefona nije jedini element sna. Kakvo god da je njegovo poreklo, ono ne objašnjava ostale elemente-moj stari stan, osobu koja se u njemu javlja, temu o kojoj mi govori, način na koji govori. Iako navode saradnju somatskog faktora i ostataka dana u nastanku većine snova, Vunt i Štrimpel nemaju suštinsko objašnjenje porekla pomenutih elemenata, za razliku od Frojda koji polazi od pretpostavke da u snu moraju delovati i neki drugi činioci, i da njegova obrada podleže i nekim drugim uslovima.

2. Za razliku od spoljašnjih nadražaja, subjektivne (unutrašnje) nadražaje kao izazivače sna je teže dokazati posmatranjem i eksperimentom. Pretpostavka je da su za snevne vizuelne slike odgovorni nadražaji mrežnjače, i kao dokaz za to ističe se pojava hipnagognih halucinacija. Jedan od istraživača koje spominje Frojd, Trumbul Ladd (1979b), uspeo je vežbanjem da stekne sposobnost naglog budjenja nakon nekoliko minuta laganog usnuća, pri čemu je, ne otvarajući oči pratio senzacije mrežnjače, koje su upravo nestajale, i uporedjivao ih sa slikama sna. „On tvrdi da se uvek mogao razaznati tesan odnos izmedju jednih i drugih tako što su svetleće tačke i linije idioretinalne svetlosti donele takoreći crtež konture, shemu za psihički zapažene likove u snu“. Utvrdjene su i analogne slušne halucinacije, dok je doprinos sa ostalih čulnih oblasti neznatan i nekonzistentan.
3. U shvatanje telesnih nadražaja kao izazivača sna uneo bih jednu modifikaciju. Naime, još od Aristotela je poznato da se organske bolesti mogu „predvideti“ zahvaljujući snovima. Frojd i autori koje navodi, slažu se da oboleli organ emituje naglašene nadražaje koji se mogu smatrati analognim spoljašnjim senzacijama, dok zdravi organi „jedva daju znak o tome da postoje“ (Frojd, 1979b). Modifikacija koju predlažem odnosi se na mogućnost da se opšte zdravstveno stanje organizma može pratiti putem snova, i bez potrebe da organ oboli da bi se „oglasio“. Kao što putem snova nesvesno može ukazati na pojavu oboljenja, ono isto tako može i demantovati opsesivnog snevača koji pati od hipohondrijskih ideja, kao što može ukazati i na poboljšanje zdravstvenog stanja. U tom smislu treba razjasniti ono „predvideti“ koje se pripisuje nesvesnom. Pod predvidjanjem se ne misli na nekakvo prorokovanje koje bismo dobili gledanjem u šolju ili kristalnu kuglu. Ovde se predvidjanjem označava prednost koju nesvesno ima u odnosu na svest, u smislu posedovanja informacija. Ako je mozak glavni komandni centar organizma, i prima informacije iz svih njegovih delova, onda je logično pretpostaviti da poseduje i informaciju o opštem stanju istog tog organizma. Problem je samo u tome što ta informacija nije dostupna svesti, ali ako o nečemu ne znamo to ne znači da to nešto ne postoji. Suprotan stav pod normalnim okolnostima vidjamo samo kod male dece koja misle da je svet nestao kada pokriju oči, kako je isticao Jung. Svoje tvrdnje i predloge potkrepiću praktičnim primerom jednog sna koji je svoju empirijsku validaciju dobio u realnosti.

 

       Na hodniku Instituta za poremećaje metabolizma pri Kliničkom centru srećem svoju lekarku-endokrinologa koja mi kaže da su mi trigliceridi pali za 10%. Budim se zadovoljan tom informacijom.

 

Ovaj proziran san direktno se nadovezuje na jednu realnu situaciju. Naime, ja zaista patim od blagog povišenja triglicerida, koje nije značajno u toj meri da bi organizam slao bogate nadražajne senzacije. Radi se o prostom detektovanju da je njihova vrednost nešto viša od referentne, i to stanje se održava nekoliko godina, a prati u proseku jednom godišnje. Ovaj san se javio upravo pred dobijanje rezultata tadašnje kontrole, kada ja svesno nikako nisam mogao znati da će vrednost triglicerida pasti ni manje ni više nego za deset procenata (štaviše nisam mogao znati da li će ove vrednosti uopšte padati, rasti ili stagnirati). Laboratorijski nalaz u realnosti, dan ili dva kasnije, pokazao je upravo ovo, i u potpunosti se poklopio sa laboratorijskim nalazom iz sna. Uporedjivanje aktuelnog nalaza sa prethodnim, koje sam izvršio podstaknut radoznalošću, potvrdilo je nakon računanja da su trigliceridi zabeležili pad upravo za deset posto (naravno uz neznatne varijacije, brojka se nije poklopila u potpunosti pri zaokruženju, ali aproksimacija je bila tačna).  Iz ovog primera vidimo da nesvesno poseduje informacije čak i o našem zdravstvenom stanju, ali da nisu potrebni nikakvi ekstremni uslovi da bi se izazvala pojava sna.

4. Istražujući scenu nesvesnog Frojd je zaključio da u tom mračnom carstvu mora obitavati neka sila-podstrekač koja će dati pogonsku energiju psihičkim procesima. Taj izvor, po mišljenju Frojda, jeste želja, i nju možemo proglasiti pomenutim psihičkim uzročnikom nastanka snova. Sve što se dalje bude dešavalo u pokušajima da se pronikne u suštinu sna, dešavaće se, za Frojda, na fonu ove želje.

Do sada smo govorili o telesnim nadražajima kao izazivačima sna. Neispunjena želja predstavlja onaj duševni deo, deo koji Frojd navodi kao ključan izvor čitave energetike  sna. Kretnja te želje ka svom ispunjenju provlači središnju nit sna kroz njegovo sneno tkivo koje mi prepoznajemo putem prerušenih slika. Ono što prepoznajemo i čega se sećamo nakon budjenja jeste manifestni sadržaj sna. Ono za šta je taj manifestni sadržaj samo maska, Frojd naziva latentnim sadržajem. Maskiranje je neophodno usled postojanja cenzure koja izvorni tekst sna ne bi odobrila. Traži se dakle, neki posredan put izražavanja. Da bi latentni sadržaj postao manifestni potreban je rad izobličenja, prerušavanja. Frojd bi rekao izopačenja. Taj rad Frojd prosto imenuje kao rad sna. „Gorivo“ ovog rada je želja. Neispunjena želja. Želja koja teži ispunjenju. Ekstenzija želje jeste osa oko koje se okupljaju elementi sna, i gledajući iz Frojdovog ugla, tu ekstenziju vidim kao „kičmu“ sna. Zato Frojd kaže da su svi snovi-snovi ispunjenja želje. Mislim da većina kritičara ove Frojdove teze, medju kojima je i Ivan Nastović, prave istu grešku-energetiku brkaju sa hermeneutikom. Pošto ih brkaju oni ih i ne odvajaju, pa u svojim pogledima ne razlikuju želju kao energetski pokretač koji uopšte omogućava pojavu sna, od manifestne želje koja nosi značenje. Neko može želeti sladoled, putovanje, posesivnu vlast nad nekom osobom ili pak da vrati vreme i postupi drugačije, i zaista nije blisko istini da se svi snovi mogu svesti na želju tumačenu u ovom ključu. Medjutim, kritike upućene Frojdu zasnivaju se upravo i jedino na ovom nivou čitanja. Energetski aspekt želje uopšte se ne uzima u obzir. Tako Nastović (Nastović, 2008) pominje Frojdovu teoriju o snu kao čuvaru spavanja, ali iz nje ne izvlači zaključak koji bi ga poveo u susret energetskom stanovištu. On samo ukratko izlaže ono što je Frojd rekao o očuvanju spavanja, i umesto da poentira, samo nastavlja dalje, navodjenjem Frojdove koncepcije rada sna.  Frojd kaže da je neispunjena želja duševni nadražaj na koji se reaguje snom. San, donoseći rešenje tog nadražaja, uspeva da sačuva spavanje koje je dati nadražaj pokušao da prekine (1979c). Rešenje nadražaja ogleda se u ispunjenju želje. Zaključujemo da je želja istovremeno i remetilac sna, i podstrekač rada mehanizma koji taj san treba da sačuva. Pošto je put ka motornoj akciji u snu zatvoren, energetska težnja za ispunjenjem želje upućuje se regresivnim putem ka perceptivnom kraju psihičkog aparata.[2] Zato o ispunjenju želje u snu govorimo kao o halucinatornom ispunjenju.

Tek kada smo uspeli da shvatimo razliku izmedju energetskih i hermeneutičkih koncepata, sposobni smo da napravimo naredni korak ka njihovom ujedinjenju. Riker sa pravom kaže: „Odista nije moguće ostvariti prvi zadatak tumačenja, koji se sastoji u tome da se iznadje koja je misao, koja ideja, koja želja ispunjena na prerušen način, a da se ne promotre mehanizmi koji uredjuju rad sna… Dakle, ne nalazi li se san, kao izraz želje, na pregibu smisla i sile“ (Ricoeur, 2010). Drugim rečima, želja je nabijena  smislom, ali su efekti njene kretnje energetski, a kao takvi oni deluju upravo na izobličenje smisla. Ovo je očigledno i u razmatranju samih mehanizama rada sna: „…cenzura menja tekst samo kad sprečava neku silu, i sprečava zabranjenu silu samo tako što remeti njen izraz“ (2010). S obzirom na bliskost koju Frojd pretpostavlja izmedju neuroze i snova, uzmimo za primer odbrambeni mehanizam potiskivanja. Niko ne može da porekne da je potiskivanje rezultanta delovanja nekakve sile. Zahvaljujući toj sili nešto je supresovano. To nešto pokušava da iznadje svoj put ka svesti takodje blagodareći nekoj svojoj sili. Ono pruža otpor. Traži zaobilazne puteve. Neurotični simptom predstavlja kompromisnu tvorevinu ove dve sile. Ali rezultat koji dati kompromis predstavlja ne čita se energetski već u diskursu smisla. Hermeneutike. Uzročnik borbe, „jabuka razdora“ dve sile, i sama je determinisana smislom koji je dve sile naterao na rat. Na sličan način Frojd objašnjava odnos latentnog i manifestnog sadržaja sna, i sila koje na latentni smisao deluju da bi kreirale manifestni. Ti mehanizmi su nam poznati kao sažimanje, pomeranje, slikovno predstavljanje i sekundarna obrada. Njihovim opisom ovde se nećemo baviti jer je to detaljno već učinio sam Frojd, pa se o tome lako može obavestiti u njegovim delima.  Pravac psihoanalitičke paradigme traganja za smislom jeste prošlost. Jungijanska škola taj pravac upravlja ka budućnosti. Ali nije li i prirodna težnja nesvesnog ka samoostvarenju, o kojoj saznajemo u Jungovoj analitičkoj psihologiji, takodje jedna želja? Želja bića koja postoji u svakome. Zar onda zaista nisu svi snovi-snovi ispunjenja želje? Dok Frojda njegov koncept želje vodi ka protivničkoj instanci, onoj koja vrši cenzuru, budući da obavezna paralela sa neurozama zahteva postojanje sukoba,  u Jungovoj školi želja (želja za samoostvarenjem ličnosti) bi imala slobodu da se izrazi na sebi svojstven način, te stoga njegovoj teoriji rad sna nije potreban.  Ako snove tumačimo trivijalno, uvek samo u smislu nekog konkretnog ispunjenja želje, neminovno ćemo se suočiti sa obiljem opravdanih prigovora. Pojavi ovih kritika doprineo je sam Frojd, svojim upornim insistiranjem na konkretnoj želji u primerima koje je navodio. I dok je Frojdu nedostajala uzdržanost da se ograniči na bazični koncept želje za spavanjem, odnosno snom, njegovim kritičarima falila je inicijativa da ovu bazičnu želju identifikuju s one strane konkretnih želja koje su štrčale u prvom planu. Istina, kada je ostatke dana („preduzimač“ zadužen da plasira energiju stvorenu željom) proglasio neophodnim sastojkom latentnih misli sna, Frojd je svoj manevarski prostor u velikoj meri ograničio, pa se cela priča više nije mogla održati samo na, organizmu prirodjenoj, želji za snom. Pošto se latentne misli sastoje iz želje (kao „investitora“) i dnevnih ostataka, izbacivanjem ovih poslednjih želja ne bi imala u šta da plasira energiju. Psihoanalitički imperativ spoljnjih uticaja (bilo da se

radi o bližoj ili daljoj prošlosti)[3], u dobroj meri uzdrmava teoriju snova. Frojd je doduše bio na tragu arhetipskog „proširenja“, otkrivši „arhaične ostatke“, ali se nažalost nikada nije značajnije udubljivao u tu temu, verovatno slutivši da bi njena dalja razrada ozbiljno ugrozila dotadašnje tekovine teorije.  Insistiranje na individualnom iskustvu omalovažava snage prirode koja je san stvorila, a time i čovekovu dobit od snova, odnosno iste te prirode, sa kojom mu je zadatak da živi u skladu da bi uopšte bio i u skladu sa samim sobom. Ali Frojd ne tretira san na ovakav način. Za njega san nije „ništa drugo nego rezultat rada sna“(Frojd, 1979c). U primeru sa trigliceridima, san zaista koristi elemente spoljašnjeg iskustva-kliniku, moju lekarku, činjenicu da radim analize lipidnog statusa. To bi bili „dnevni ostaci“. Ali odakle potiče podatak da su vrednosti triglicerida smanjene za 10%? Da naglasimo još jednom, tačan podatak, verifikovan u spoljašnjoj realnosti iz koje nije potekao, već je u nju naknadno došao. Dakle obrnutim putem od onog na kom insistira Frojd. On negira da je prospektivna funkcija snova uopšte moguća: „Istorija i narodno verovanje vele da san gleda u budućnost, no to se ne može dokazati“ (1979c). Primer koji sam naveo pokazuje da se ovo ipak može dokazati. Da podsetim, ovde nije reč o predvidjanju tipa gledanja u karte, već o znanjima koja postoje u nesvesnom, a o kojima svest ništa ne zna. U ovom slučaju, radi se o fiziološkoj informaciji za koju je očekivano da je detektovana od mozga. Ne znam na koji način se to odvija, ali mi je blisko razumu da mozak mora „znati“ šta se zbiva u telu.

Krenimo dalje putem Frojdove teorije. Radi li se o ispunjenju želje? Svakako da sam želeo da trigliceridi budu manji nego prošloga puta, ali nisam precizirao procenat. Da su se pitale moje želje, taj procenat  bio bi veći. Dakle, Frojdova izjava da „budućnost nije ona koja će se dogoditi, već ona koju želimo da se dogodi“ (1979a).  nije tačna, jer se u realnosti dogodilo upravo ono što je najavljeno, a ne ono što sam poželeo. Ali uzmimo čak i da sam poželeo da to bude baš 10%. To i dalje ne objašnjava preciznost podudaranja sa realnošću. Frojdova teorija ne obuhvata predvidjanje ishoda u realnosti. U primeru sa „Lorom“, ja sam u snu zaista ostvario jednu svoju želju, da razgovor sa „Lorom“ nastavim, odnosno da on ne bude prekinut zvonom. San se pobrinuo da poziv bude za moju majku, a ne za mene, pa sam joj mirne duše prosledio slušalicu, i vratio se razgovoru. Ali da li je moguće da se suština ovog sna iscrpljuje samo u tome? Nisam sklon u to da poverujem iz više razloga. Naime, svoj stari stan mi se često javljao u snu, zatim „Lorina“ ispovest koja je za mene kao i za nju veoma važna, i bila bi isto tako važna i u realnosti, budući da bi naši odnosi bili prisniji. Ipak, tu ispovest nisam čuo do kraja, uprkos prvobitnom produžetku.  Telefon me je ipak probudio. Ista želja je najpre ispunjena, a potom osujećena. Pri tome, nikakvog neprijatnog afekta ni u snu ni posle budjenja nije bilo. Da nije reč o otporu, potvrdjuje činjenica da bi takav razgovor u realnosti podario neprocenjive plodove. Uz to, kao dobar snevač, nakon skoro deset godina bavljenja snovima, imao sam prilike da se suočim sa mnogo neprijatnih poruka koje me nisu naterale na budjenje. Stoga ni ovaj put svakako nisam imao razloga da san prekinem. Što se tiče telefona, sigurno je bilo sličnih situacija kada me njegovo zvono nije moglo probuditi.  Zašto onda „noćni čuvar“ budi sada, odmah nakon što je spavanje omogućio?   Takodje možemo se pitati zbog čega poziv nije bio za mog ujaka ili nekog drugog člana tadašnjeg domaćinstva? Poziv za ujaka bi u istoj meri produžio san kao i poziv za majku, ali je nesvesno aranžiralo san baš ovako. Da bismo na ovo odgovorili potrebno je dublje poniranje od zadovoljavanja konstatacijom da je želja ispunjena time što je spavanje produženo, i to na kratko. Do sada najozbiljniji problem teorije ispunjenja želje nalazim u razmatranju sna sa trigliceridima. Njegova svrha čini mi se da podriva čak i bazične temelje želje, želje za snom. Videli smo da je njegova glavna funkcija obaveštenje o realnom stanju stvari u organizmu. Da li se sve ovo „kalemi“ na želju da san uopšte nastane, ili je uvid u objektivnost stanja stvari funkcija za sebe? U slučaju ovog drugog, Frojdova teorija želje je u problemu. Takodje uvidjamo da dobijeno obaveštenje nije od životne važnosti, jer se ništa bitno ne bi promenilo i da nisam obavešten o toj relativno neznatnoj promeni. Nameće se zaključak da je san podneo jedan objektivan izveštaj, i da je ta objektivnost lišena svakog vrednosnog suda. Drugim rečima, zapažamo da se san ponaša kao i celokupna priroda-predstavlja stvari onakvima kakve jesu. Zbog toga mislim da je san naučni fenomen sa višim stepenom objektivnosti nego bilo koji statistički podatak. Netačne i iskrivljene interpretacije koje daje loš terapeut pokazuju se takvim u narednim snovima iste serije, koja validira tačnost interpretacije pojedinačnih snova, što su isticali i Frojd i Jung, a pokazalo se i u mojoj praksi. Moćno oružje snova jeste nadredjenost celine pojedinačnim segmentima. Čak i u zasebnom snu, njegovi delovi se moraju ogledati u kontekstu drugih delova sna, kao i u odnosu na totalitet životne situacije onoga ko sanja. Zatim se taj totalitet pojedinačnog sna ogleda u nadredjenom totalitetu serije, dok životna situacija predstavlja i nezavisnu i zavisnu varijablu istovremeno. Nezavisnu-zbog toga što presudno upliviše tumačenje, a zavisnu-jer se u realnom životu neoborivo pokazuje tačnost interpretacije, i ocena je li osoba, tokom svog rada na snovima, na dobrom putu ili nije. Tako se „testira“ i rad terapeuta i rad na sebi za koji odgovornost preuzima klijent.  Analogna validirajuća celovitost je ono što nedostaje statistici. Ona čak nije u stanju ni bazično da obuhvati ovakve paradokse i paralelizme.  Statistička merenja, uvek zavisna od (parcijalnog) referentnog okvira na kom počivaju, podložna su iskrivljenju rezultata pod uticajem promene referentnog okvira ili tehnike, i kao takva su u većoj meri nepouzdana, a njihova nepouzdanost se ne može tako otvoreno pokazati. Ona se validiraju na osnovu zakonitosti iz kojih su nastala. Drugim rečima, dokazuju se same sobom. Zakoni doneseni nečijom arbitražom (bilo čijom) i uz to primenjivi samo na jednom ograničenom „komadu teritorije“, za mene svakako imaju manju objektivnu vrednost nego zakoni koji važe za sve, i koji se u svakom trenutku mogu validirati u životnoj realnosti.  U ovu zamku je upao i Frojd kada je razmatrao problem simbolizma. On je simboličkim nazvao „stalan odnos izmedju jednog elementa sna i njegovog prevoda“(1979b). Naravno, Frojd je ovu stalnost zasnovao na sopstvenom „rečniku“ koji je vukao stranu njegovoj seksualnoj teoriji. Zbog čega bi penjanje po planini i osvajanju brežuljka moralo obavezno imati seksualnu konotaciju? Našim misaonim procesima priroda je dala mogućnost da to penjanje iskoristimo i kao metaforu za prevazilaženje krupnog životnog problema „ogromnog kao planina“. Uostalom , zar je i Sizif samo pokušavao da ostvari seksualni čin? Kada sam u osnovnoj školi prolazio kroz jednu težu porodičnu krizu,

Sanjao sam razrednog starešinu kako pilotira mojim avionom. Sedeo sam iza njega, a ispred nas je bila velika planina koju treba preći. Hvatali smo zalet. Ne sećam se epiloga, ali je osećaj bio pozitivan, što mi je sugerisalo da će misija uspeti.

Verovatno nije potrebno da napominjem kako je upravo ovaj razredni starešina bio najviše angažovan na razrešenju mog problema.

 Razmatranjem simbolike (nakon pominjanja cenzure kao instance i rada sna kao operativnog  mehanizma cenzure) obuhvatili smo sva tri faktora izopačenja sna.

Pozabavimo se i pitanjem kako se u teoriju o ispunjenju želje uklapa osećanje straha koje se u snu neretko javlja? Frojd navodi tri razloga zbog kojih se ovo dešava, ali te razloge njegovi kritičari često ne navode u potpunosti, pa ćemo to zato ovde učiniti (1979):

1. „Može biti da radu sna nije potpuno uspelo da ostvari ispunjenje želja, tako da od mučnog afekta misli sna ostaje jedan deo za očigledan san“. Rad sna prosto nije postigao svoj cilj, s obzirom da mu je mnogo teže da menja afekte nego sadržaj. Tako se može desiti da rad sna preradi mučan sadržaj u ispunjenje želje, ali da ne uspe da preradi afekat. Otud u snu osećanja straha nad beznačajnim sadržajem.
2. Potisnuta želja je jača od cenzure-strah je zapravo strah od jačine želje. Nemoćna pred snagom želje, cenzura umesto izopačenja poseže za jedinim sredstvom koje joj još preostaje-da strahom probudi snevača. Isto čini i noćni čuvar-najpre pokušava da sam otkloni manje probleme trudeći se da ne budi okolinu. Ukoliko mu to ne uspe, on mora alarmirati narod na budjenje.
3. Kazna usled ispunjenja želje. Snevača ovde shvatamo kao „2 u 1“. Jednom delu njega ispunjenje želje donosi zadovoljstvo; druga instanca se datoj želji opire. Tako zadovoljstvo jedne instance predstavlja kaznu za drugu instancu.

Da uporno insistiranje na ispunjenju konkretne želje dovodi do niza nategnutih interpretacija, vidimo na obilju primera. Već na primeru sna „deteta koje gori“ nalazimo nelogičnosti i mesta na koja je delom i sam Frojd ukazao, ali je potragu za željom ipak i u ovom slučaju pretpostavio celini.

 

Otac, čije mrtvo dete leži na odru u susednoj sobi, savladan umorom odlazi da se odmori, ostavljajući pritom vrata detetove sobe otvorenim, kao i jednog starog čuvara kraj odra.

 

„Nakon nekoliko sati spavanja sanja da dete stoji pored njegove postelje, hvata ga za ruku i prebacujući mu šapće: Oče, zar ne vidiš da ja gorim?“ (Frojd, 1979b).

 

Prvo, Frojd ističe da je detetov govor u snu determinisan rečima koje je ono stvarno izgovorilo nekad u realnosti. Ali Frojd ne može to znati sa sigurnošću. Ono „Ja gorim“, dete je moglo izgovoriti u stanjima groznice, ali i nije moralo. Mi to svakako ne znamo. Medjutim, ono što sigurno znamo jeste da je detetov leš u realnosti počeo da gori. Dakle, san je upozorio na jednu objektivnu činjenicu. Uz to, stoji da možemo povući paralelu izmedju bukvalnog i metaforičnog gorenja. Nesvesno se ovakvim dvosmislenostima neretko služi. Ali nemamo nikakav dokaz da su detetove reči iz sna doslovno preuzete iz realnosti. Ovo je samo pretpostavka izvedena iz teorije, i ništa više. Što se tiče koncepta ispunjenja želje, Frojd ga situira objašnjenjem da je želja oca bila da produži detetov život, bar za trenutak, i da je zbog toga budjenje na kratko odloženo. Ali uvod u tekst sna saopštava nam da je san usledio „nakon nekoliko sati spavanja“(Frojd, 1979b). Ako je svrha sna produžetak života, zašto onda san nije započeo ranije, pa bi želja bila ispunjena u još većoj meri? Frojd bi verovatno odgovorio da san nije imao spoljašnji okidač koji bi ga podstakao, sve dok svetlost vatre koja dopire iz susedne sobe, kroz otvorena vrata nije dospela do snevačevih očiju. Mi bismo onda napomenuli da želja za produžetkom života deteta sama po sebi poseduje dovoljno jak intenzitet da joj dodatna čulna stimulacija nije potrebna. San je prosto mogao početi ranije, na primer posle jednog sata spavanja, a ne više sati, i time bi detetov život u snu trajao duže. Očigledno da se san nije ranije pojavio iz razloga što nije bilo potrebe da se pojavi. Neko će možda pitati-zašto je san čekao da požar počne, zašto se nije desio ranije, preventivno, ako mu je bitna realna situacija, a ne želja? Odgovor glasi da san nije orudje gatare. Reakcije na objektivnu situaciju nije bilo jer nije bilo ni same situacije. Sveća je isto tako mogla i da se ne prevrne. Ali kada se to desilo usledila je i reakcija. Pomenuta želja može se ostvariti u svakom trenutku, ali upozorenje da je detetov leš zapaljen javlja se onda kada je do toga došlo, i to vremensko poklapanje ne možemo osporiti. Snevač nije prvo video požar pa onda rešio da za ljubav svoje želje popriča sa detetom. On je za požar saznao tek kada je to od deteta čuo, i odmah se probudio, čim je dobio potrebnu informaciju. Nakon te informacije san više nije produžavan, a sledeći logiku želje to je trebalo da se desi. Zapravo san uopšte nije produžavan. On je trajao tačno onoliko koliko je trebao da traje. Frojd takodje previdja da dete svog oca hvata za ruku, a iz podataka saznajemo da je upravo detetova ruka prva počela da gori u realnosti, kada se sveća preturila. Dakle, san pruža još jedan segment objektivne situacije. Jer san je mogao detetu da produži život i da je ono samo izgovorilo svoje reči, bez dodira,  kao i da je oca prodrmalo uhvativši ga za rame. Takodje, evidentno je da ceo detetov postupak poziva oca na akciju, i on se zaista i budi odmah pošto je upozorenje izrečeno. Da je i dalje nastavio sa snom, detetov leš bi izgoreo. Želja, ako se već javila shodno svom intenzitetu, ako je počela da se ispunjava produžetkom detetovog života podrazumeva nastavak njenog ispunjenja, a ne nagli prestanak odmah pošto je dokazala neku teoriju. Drugim rečima, ako smo dobili trenutak tražićemo još malo. U ovom slučaju takav nastavak bi se desio po cenu katastrofe u realnosti. A priroda ne pravi takve ustupke. Još je manje verovatno da je intencija želje samu sebe svela na vremenski ograničeno ispunjenje. Ne, pokušaj ovakvog „štimovanja“ pre se može pripisati Frojdu, nego snu. Priroda prosto ne spekuliše. Ona predstavlja stvari onakvima kakve jesu. Isto čini i san. Jedino ako smatramo da san nije prirodni fenomen. Onda bi stvari trebalo posmatrati drugačije.

Izložimo još jedan primer iz Frojdovog „Tumačenja snova“ (1979b):

 

Jedna mlada devojka, čija je sestra izgubila starijeg sina, Otona,  dok je snevačica živela u njihovoj kući, sada sanja da je sestra izgubila i drugog sina, Karla.

       On leži u jednom malom mrtvačkom sanduku, sklopljenih ruku, sa svećama svuda unaokolo, ukratko rečeno, potpuno isto kao što je i mali Oton tada ležao čija me je smrt tako potresla.

 

Moramo navesti i nekoliko činjenica iz snevačicinog života. Kako je rano ostala bez roditelja, odrastala je u kući svoje sestre, gde je u sestrinom krugu prijatelja upoznala čoveka sa kojim je započela vezu. Sve je upućivalo na to da će veza biti krunisana brakom, ali je snevačicina sestra iz nepoznatih razloga to osujetila. Nakon toga, čovek je izbegavao njihovu kuću, dok se snevačica iselila neko vreme nakon smrti malog Otona (kome je posvetila svu nežnost nakon raskida sa verenikom). Zapamtimo podatak da je snevačica napustila kuću nakon dečakove smrti, kao i da je kraj njegovog odra ponovo videla bivšeg verenika. Na dan kada je Frojdu ispričala ovaj san sanjan prethodne noći, snevačica je nameravala da poseti koncert za koji je čula da će posetiti i profesor (bivši verenik). Očigledno, ona je želela kontakt sa tim čovekom. Pogledajmo šta nesvesno misli o njenim planovima.

Što se tiče Frojdovog tumačenja, ono se zadržava samo na konstataciji ovih planova, budući da se radi o želji. Dalje implikacije njega ne interesuju. Frojd zaključuje da bi ukoliko bi i drugo dete umrlo, bivši verenik ponovo došao u njihovu kuću da izrazi saučešće, pa bi ga snevačica opet srela: „San ne znači ništa drugo nego ovu vašu želju za ponovnim vidjenjem protiv koga se u duši borite. Vaš san je san nestrpljenja…“ (1979b).

 

Moje mišljenje je u značajnoj meri drugačije. Ako bismo se zadovoljili Frojdovim tumačenjem, moramo konstatovati da san nije pružio ništa što snevačica već nije svesno znala. Za to da želi da sretne bivšeg verenika ona svakako i sama zna. Čemu onda san? Prvo, ne mislim da je ovo san nestrpljenja. Rad nesvesnog ne možemo svesti na treptaje iščekivanja, niti za tim imamo potrebu. To u ovom slučaju čini svest. San ovde radi mnogo ozbiljniji posao. On razmatra to iščekivanje, daje sud o njemu, konstatuje realnu situaciju i kvalitet ovog odnosa, ukazuje na etiologiju dogadjaja koji su se zbili. On čak daje i „savet“. Sve ovo je Frojdu promaklo, budući da je tražio samo jedan cilj, unapred odredjen. Pre nego što odlučimo da kritikujemo ili proglasimo besmislenim sve one malopre navedene mogućnosti koje se pripisuju snu, pogledajmo dobronamerno  činjenice. Umrlo dete je porod snevačicine sestre, kao što je i veza sa profesorom jedan „porod“ iste te sestre, budući da ih je ona u svojoj kući upoznala. Dete je umrlo, kao što je „umrla“ i ta veza. Krahu veze „kumovala“ je ista osoba koja je do nje i dovela-sestra. Umrlo dete stoga možemo shvatiti kao metaforu „mrtve“ veze, budući da i jedno i drugo potiču sa istog izvora rodjenja, od snevačicine sestre. Nakon raskida sa profesorom, snevačica je svu nežnost prebacila na dete, malog Otona, što pokazuje da je već sama snevačica ovim premeštanjem nesvesno povukla paralelu izmedju deteta i svoje veze.

Ali san ne uzima motiv radjanja. On akcentuje smrt. Time vidimo kakav je odnos nesvesne instance snevačicine ličnosti prema njenoj vezi-ta veza je mrtva uprkos tome što „treptaji“ njenog nestrpljenja ukazuju da se ona barem potajno nada mogućoj obnovi odnosa. Ta obnova može se desiti samo kraj mrtvačkog kovčega, pa onda možemo i sami zaključiti koliko je potencijal njihovog odnosa obećavajuć kada se može uspostaviti samo u slučaju da neko umre, kako je to i u realnosti bio slučaj. Ne zaboravimo da bivši verenik više nije posećivao njihovu kuću, osim kada je došao da izjavi saučešće. On bi to učinio i ovoga puta-došao bi samo da izjavi saučešće, ali ne povodom smrti deteta tumačenog bukvalno, već povodom smrti veze. To je odgovor nesvesnog na snevačicine nade. Setimo se da je snevačica napustila kuću nakon smrti malog Otona. Nakon napuštanja kuće u kojoj se „rodila“ i „umrla“ njena veza, asocijaciono povezana sa smrću malog Otona, snevačica se nije upustila u izgradnju novog života. To vidimo na osnovu podataka iz realnosti-ona i dalje prati predavanja svog bivšeg verenika, traži ga posećujući mesta koja i on posećuje, nada se ponovnom susretu. Ovo potkrepljuje i san, činjenicom da je ona u njemu spremna da „sahrani“ i drugo „dete“, odnosno one potencijale koji su „preživeli“. Mali Karl nikada nije bio njen miljenik, za razliku od Otona. To nam dodatno potvrdjuje da snevačica nije spremna da investira u život, u ono što je „preživelo“ u odnosu sa sestrom, kao i unutar nje same. Karl je mladje dete, i kao takvo ono predstavlja nešto što je hronološki rodjeno posle nečega što je umrlo. Nešto što je u realnosti živo i što ima perspektivu. Ali to nešto nije snevačicin miljenik. Naprotiv, to nešto umire. Zato se snevačicin potencijal za neki novi život (započet preseljenjem i odlaskom iz sestrine kuće), oličen u mladjem Karlu,  pretvara u „pokušaj broj 2“ da uspostavi vezu sa nečim što je njoj milije. To nešto (bivši verenik) je u ovom smislu i „mrtvije“, pa se zbog toga Karl (živi potencijal) predstavlja mrtvo poput Otona. Tako druga smrt  predstavlja metaforu za smrt „pokušaja broj 2“, koja snevačici jasno stavlja do znanja čemu se u tom odnosu može nadati.  San govori da ona svojim težnjama ka obnovi mrtve veze onemogućava sebe da živi dalje. Sahranjivanjem malog Karla ona sahranjuje taj potencijal, ali sve što zauzvrat može dobiti jesu izrazi saučešća. Da je ta veza bila zaista dobra, sigurno se ne bi završila tako lako uplivom treće osobe.

Ne treba da nas zbuni što mrtvo dete u snu istovremeno označava i mrtvu vezu i pozitivan potencijal. Ovaj simbol[4] slikovito prikazuje šta snevačica čini sa svojim potencijalom. Povlačenjem paralele izmedju smrti dva brata, jednog realno a drugog u snu, predstavlja se šta se može desiti ukoliko se ne promeni „ kurs“- isto što i prošli put, budući da se iz grešaka ništa nije naučilo. Za istoriju se kaže da je „učiteljica života“. Nesvesno takodje ovde formira jedan istorijski sled, koristeći se paralelama-

 

1. San konstatuje da se nešto desilo i da se iz toga ništa nije naučilo (smrt Otona- iz realnosti preuzet motiv smrti, bez samog Otona, da bi prikazao „smrt“ veze, jer Oton je stvarno umro kao i veza);

 

2. Ovu konstataciju san koristi da bi ilustrovao sledeće: To nešto će se desiti opet („smrt“ Karla povezana sa smrću njegovog brata). Smrt oba dečaka ovde se uzimaju metaforično, bez obzira što je jedan stvarno umro a drugi ne. Njih dvojica zajedno tvore simbol umrlog Karla- od Otona je uzeta činjenica smrti, a od Karla preživeli potencijal, da bi se u „jednačini“ stvaranja simbola dobilo sledeće:

                

 

 

                  Smrt Otona

+

Živi potencijal za jedan nov život prikazan likom Karla

=

Smrt Karla (metafora odustajanja od izgradjivanja novog života i srljanje ka nečemu što nema perspektivu, pa se stoga simbolično prikazuje mrtvim)

 

Upravo ova činjenica omogućava formiranje pomenutog istorijskog sleda[5] koji treba da pouči-„to čemu se nadaš dovešće te do istog ishoda kao i prošli put; ponovo će deo tebe umreti“.

Vidimo da traganje za smislom sna koje ne propisuje unapred šta se od takvog traganja očekuje (bilo da je reč o želji ili čemu god iz bilo čije, ne samo Frojdove teorije) daruje snevača višestruko korisnim rezultatima. Konkretnim rezultatima dobijenim analizom ovog sna, snevačica bi dobila svrsishodnija obaveštenja u odnosu na ona koja je obaveštavaju o onome o čemu ona već zna na nivou svesti. Tumačenje da je njen san „san nestrpljenja“ ne donosi joj nikakvu praktičnu korist. Možda bi i moju hipotezu neko osporio, proglasio nekorisnom. Ali svaki pažljivi i dobronamerni čitalac mora priznati da ona nije besmislena kada se stavi u kontekst snevačicine životne situacije, kao i da povezanost elemenata sna takodje nije besmislena. Zato je moja hipoteza možda tačna ili netačna, ali sigurno nije proizvoljna. I sigurno nije pod diktatom nijedne teorije. Ona je rezultat traženja smisla medju elementima sna medjusobno, i izmedju ovih elemenata i životne situacije snevačice.  Bilo bi interesantno saznati šta se sa ovom snevačicom dešavalo kasnije, ali Frojd o tome ne iznosi podatke u svom delu.

U svojim “Novijim predavanjima“ Frojd ističe da se ipak ne mogu baš svi snovi objasniti ispunjenjem želje. Kao primer navodi traumatske snove, u kojima nema ispunjenja želje i gde rad sna otkazuje, umesto da mnestičke tragove traumatskog dogadjaja pretvori u ono što mu je inače cilj- ispunjenje želje (Frojd, 1979). Ipak, Frojd ne smatra da ovaj izuzetak na bilo koji način opovrgava njegovu teoriju. Ako san i nije uspeo da obavi svoju funkciju, svakako mu ne možemo osporiti nameru da to učini. U tom kontekstu hteo bih da istaknem da kritike Frojda, pored onih konstruktivnih, često imaju karakter nepotpunih, neadekvatnih  ili neosnovanih. Primer nepotpune ili neadekvatne kritike bila je Nastovićeva kritika Frojdove teorije ispunjenja želje, koja je u obzir uzimala samo konkretnu želju sna, ali ne i onu želju koja je ovoj „podležeća“, a koja se implicitno provlači kroz Frojdovo delo. Ova kritika se nije bavila ontološki uslovljenom željom za snom uopšte, i ekstenzijom te želje koja tvori san. Kritičke dopune koje su potpuno neosnovane predlažu pojmove ili rešenja koja je već uveo sam Frojd. Primer za to je rad Milana Popovića (Popović, 1982):

 

Prvo, autor ističe da je Lagache osim funkcije ispunjenja želje naglasio i „stražarsku funkciju sna, smatrajući san pokušajem da se smanje tenzije koje bi dovele do budjenja“ (1982).

Priznajem da mi nije jasno šta je u ovoj tvrdnji novo. I sam Frojd je koristio metaforu noćnog čuvara koji ima istu funkciju da najpre zaštiti spavanje, a onda tek  probudi snevača ukoliko u ovom prvom ne uspe. Jedino što može biti novo jeste akcentuacija, ako je autor mislio da jače naglasi stražarsku funkciju nego funkciju ispunjenja želje, ali to bi značilo samo da nije razumeo da obe funkcije vode poreklo iz istog izvora, jer san „čuva“ spavanje da bi ispunio želju, i obratno.

 

Drugo,  navodi da je Howkins taj koji pokušava da stav „san je ispunjenje želje“ preformuliše u „san je pokušaj da se želja ispuni“ (Popović, 1982).

Na ovo ne mogu dati nikakav komentar, osim upućivanja na strane 110 i 111, Frojdovih „Novijih predavanja“, u poglavlju „Revizija učenja o snovima“: „Mi tvrdimo da san predstavlja ispunjenje želje, a ako želite da vodite računa o poslednjim zamerkama, bolje je da kažete da je san pokušaj da se želja ispuni“ (Frojd, 1979a).

 

Ako bismo povukli paralelu izmedju psihoanalize i klasične muzike, Frojd bi po karakteru svog dela dosta podsećao na Mendelsona[6]. Mendelson je ponovo otkrio Baha. Slično je učinio Frojd. Vratio je čovečanstvu interesovanje za snove, i podvrgao ga naučnom ispitivanju, kao što je Mendelson proučavao , a zatim i javno izveo Bahovu „Pasiju po Mateju“, čime je ovaj kompozitor započeo svoj drugi život. Ono što je za Mendelsona „Pasija po Mateju“, za Frojda je njegovo „Tumačenje snova“. Sa tom razlikom što san još uvek nije dobio mesto koje mu u nauci sa punim pravom pripada. Ali njegovo vreme dolazi. Ako ne pre, onda neminovno kada čovečanstvo zapadne u velikobratovski ili kakav sličan ćorsokak, prezasićeno hermetičnim konstruktima koji neće imati odgovor na njegove egzistencijalne potrebe. Potrebe za smislom. Smislom koji vodi do autentičnog sebe i autentičnog Drugog. Ne nekakvog isfabrikovanog surogata kakve srećemo danas, od univerziteta do televizije. Možda će snovi svoj put morati da osvajaju laganijim tempom. Bitno je da je ovaj put započet. Započet zahvaljujući Frojdu.

 

 

 

 

 

 

Literatura

 

Frojd, S. (1979a). Autobiografija i nova predavanja. Novi Sad : Matica Srpska.

Frojd, S. (1979b). Tumačenje snova I i II. Novi Sad : Matica Srpska.

Frojd, S. (1979c). Uvod u psihoanalizu. Novi Sad : Matica Srpska.

Heveler, K. (1990). Muzički leksikon. Novi Sad: Matica Srpska.

Jung, K. G. (1996). Čovek i njegovi simboli. Beograd : Narodna knjiga-Alfa.

Nastović, I. (2008). Psihologija snova i njihovo tumačenje. Novi Sad : Prometej.

Popović, M. (1982). Frojdova teorija snova. Psihoterapija, časopis za psihoterapiju i granična područja, 12 (1-2), 10-11.

Riker, P. (2010). O tumačenju-ogled o Frojdu. Beograd : Službeni glasnik.

 

 

 

Mladen Avramović

[1] Naročito su interesantni primeri Morija, kao i tri Hildebrantova sna sa budilnikom

[2] Vidi Frojdov opis psihičkog aparata u 7. poglavlju njegovog „Tumačenja snova“

[3] Frojd smatra da je prva želja u detinjstvu nastala kao slika sećanja situacije zadovoljenja. Tako želja predstavlja težnju za rasterećenjem psihičkog aparata.  Na primer, dete koje je gladno upravlja pravac svoje želje ka sećanju nekadašnje scene hranjenja.

[4] Frojd se naravno nikada ne bi složio sa ovakvim tretiranjem simbola, najpre terminološki a onda ni suštinski

[5]  istorijskog u smislu formiranja poruke sna, ali u samom manifestnom snu ova istoričnost je „kondenzovana“

[6] Mendelson-Bartoldi Felix (1809-1847), prvi je, nakon Bahove smrti, izveo „Pasiju po Mateju“. Delo je izvedeno 11.marta 1829. Godine, i Mendelson je lično dirigovao orkestrom, dok je Celter vodio hor.  (Heveler, 1990).